Afera “Ministarstva za dozvolu abortusa” je ovih dana bila aktuelna tema. Feministkinje su se po ko zna koji put udružile kako bi sačuvale žensko ljudsko dostojanstvo i pravo na posedovanje sopstvenog tela.[1] Posle jasne i glasne akcije, stigli su demanti, i čini se da se situacija, za sada, smirila. I dalje naizgled imamo pravo da odlučujemo šta se dešava sa našim matericama.[2] Međutim, to je sve za sada. Sama ideja da neko, a pogotovo muškarac, svešteno lice, koje nema matericu i ne može ostati trudan, odlučuje o mom, potencijalno trudnom telu, je jeziva. Međutim, još jeziviji je diskurs kojim se pravda odluka o osnivanju Saveta za borbu protiv abortusa.
Ne tako davno, u listu Politika, jednom od najcenjenijih dnevnih listova u Srbiji, izašao je tekst koji se bavio ženama koje su na pragu tridesetih, ili su ga prešle, i ne žele/nemaju decu, te negativno utiču na demografsku sliku Srbije.[3] Umesto ozbiljnije strukturalne analize zašto je došlo do negativnog prirodnog priraštaja, ponuđen nam je odgovor da su žene sebične i razmažene i da ne žele da ugroze svoj komfor, te teže tome da održe “hedonistički obrazac življenja”. Tekst je pisala žena. Koja živi u Srbiji.
Kao žena koja se nalazi na pragu tridesetih, našla sam se veoma pogođena ovim tekstom. Iako imam dve diplome “jačih” beogradskih fakulteta, nezaposlena sam. Živim sa roditeljima. Jednom mesečno od oca tražim pare za tampone. Kada uleti neki posao, što je veoma retko, kao honorarka od svoje dnevnice ne mogu sebi priuštiti ni jaknu iz sekndhenda. O kakvog li bahatog hedonističkog obrasca življenja koji me sprečava da se ostvarim kao majka!
“Ostvariti se kao majka” je možda najmizoginiji izraz koji dominira patrijarhalnim diskursom u Srbiji i koji mora biti u fokusu naše pažnje. On nam sugeriše da se, kao žene, možemo ostvariti, dakle, ispuniti svoju životnu svrhu, samo ako rodimo dete. Na stranu se stavljaju svi naši drugi uspesi - možeš biti briljantna naučnica, naći lek za rak, ali ako nisi ostvarena kao majka, nisi ostvarena uopšte, promašaj si. Zašto iste aršine ne primenimo i na muškarce, pa umesto o bekrijama govorimo o neostavrenim muškarcima? Zašto moju vrednost kao ljudskog bića određuje moj reproduktivni potencijal? Da li to znači da ako ne mogu ili ne želim da imam decu, nisam vredna, građanin sam drugog reda? Zašto je moja materica, i sve ono što se u njoj dešava, odjednom postalo javno pitanje? I zašto ta javnost nije podjednako senzibilna kada ta materica krvari, grči se u bolovima pa treba izdvojiti prosečnu dnevnicu jednom mesečno kako bih uopšte stala na noge? Zašto nije senzibilna kada treba da, jednom u šest meseci, odem kod ginekologa na redovan pregled koji mi može spasiti život a ne mogu da zakažem pregled/nemam novca za te analize jer ih zdravstveno ne pokriva/nema ginekologa u mom mestu/nemam zdravstvenu knjižicu? Zašto muški deo javnosti nije podjednako senzibilan za moje reproduktivno zdravlje, a daje sebi za pravo da odlučuje šta ću sa svojim telom raditi, kada ne želi da stavi kondom jer to “smanjuje užitak a izvadiće ga na vreme” ili kada nikad ne ide na redovne kontrole kod dermatovenerologa i rizikuje da mi prenese humani papiloma virus koji me može ubiti? Čini se da je moje reproduktivno zdravlje važno samo kada sam posmatrana kao potencijalni inkubator, kao posuda koja će izroditi spasioca srpske (ili bilo koje druge, jer ovaj desni diskurs je globalan) nacije? Da li sam ja onda osoba ili sredstvo, alat?
I još bitnije, da nastavimo sa dominantnim diskursom, šta ovo društvo, ova država, čini da se ja mogu ostvariti, pa i kao majka? Da li mi je omogućeno da, kao visokoobrazovana stručnjakinja, nađem posao u struci i obezbedim sebi elementarne uslove egzistencije? Da li mi omogućava bilo kakve premise koje će mi pružiti ma kakvu mogućnost da se o tom detetu brinem? Jer ako nemam stan, nemam posao, ne vidim šta ja tom detetu mogu pružiti? Krov nad glavom i redovne obroke ni sama sebi ne mogu obezbediti. Da li omogućava zakonske mehanizme koji bi delovali u slučaju da se otac tog deteta odjednom predomisli, te odjednom ne želi decu pa me trudnu napusti i odbije da snosi bilo kakvu odgovornost za detetov život? I na samom kraju (ili početku), da li imam novca za sve te analize, vitamnine, redovne preglede, koji će omogućiti tom detetu da zdravo i pravo uopšte dođe na svet? Veoma često imam osećaj da je pronatalitetni diskurs jak samo dok dete ne dođe na svet, a u kakvom će svetu to dete odrastati, da li će imati šta da jede, da li će imati krov nad glavom i zadovoljene barem osnovne egzistencijalne potrebe, to se Države i Stručnjaka više ne tiče.
Prava podrazumevaju i obaveze, pa ne mogu da shvatim otkud bilo kome pravo da odlučuje o telu prema kome nema nikakvih obaveza? Da odlučuje o životu, i mom i tog potencijalnog deteta, kada ne ispunjava ni elemetarne obaveze Zakonom propisane na najbazičnijem nivou - da ne mogu dobiti otkaz, ili, za početak, sam posao, jer sam trudna ili se sumnja da kao žena na vrhuncu fertiliteta mogu da zatrudnim?[4]
Poprilično sam sigurna da, kada bi muškarci mogli da zatrudne, abortusi bi se obavljali na trafikama. Međutim, žene nose breme reprodukcije, i nalazimo se u prelomnom istorijskom trenutku u kome su naša prava, a prevashodno pravo na posedovanje sopstvenog tela, pravo koje je teškom mukom izboreno u borbi koja je desetine hiljada žena koštala života, ugrožena? Ne zanosite se, ovo je samo privremeno zatišje, borba za polaganje prava na naša tela nije završena, samo se zahuhtava, a ova najava o osnivanju tela za aminovanje abortusa, pa i demati koji je usledio, je samo ispipavanje terena. Moramo biti na oprezu ako želimo očuvati telesnu autonomiju koja nam je, gle ironije, Ustavom obezbeđena, i izboriti se za status ljudskog bića, a ne pukog inkubatora.
MATERICE SVIH ZEMALJA, UJEDINITE SE!
[1] Najskoriji primer udruživanja feministkinja i žena kako bi se ženska reproduktivna prava sačuvala se desio u Poljskoj, u oktobru mesecu ove godine (http://rs.n1info.com/a198554/Svet/Svet/Protest-zbog-zabrane-abortusa-u-Poljskoj.html)
[2]Paradoksalno je to što je sama ideja o osnivanju ovog Saveta protivustavna – stav 1 člana 5 Porodičnog zakona glasi “Žena slobodno odlučuje o rađanju.”
[3] Tekst je dostupan na:
http://www.politika.rs/scc/clanak/312709/U-Beogradu-skoro-polovina-tridesetogodisnjakinja-nema-dete
[4] Dobijanje otkaza u toku trudnoće nije retka pojava u Srbiji:
http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/126248/Trudna-profesorka-dobila-otkaz-u-Karlovackoj-gimnaziji.html
http://www.blic.rs/vesti/drustvo/trudnice-meta-bahatih-sefova-nevolje-zena-u-srbiji-na-poslu-zbog-roditeljstva/38t000v