Početak mirovnih pregovora
Dijalog i pregovarački proces za rešavanje kurdskog pitanja, započet na Imrali ostrvu, u januaru 2013. godine, ušao je u novu fazu 28. februara 2015. godine, prateći najavu iz Dolmabahce palate (Istanbul) objavljenu pred novinarima od strane mešovite delegacije HDP[1] i AKP[2] predstavnika. Dolmabahce dogovor, kojim je predstavljena mapa pregovora od 10 članova, je povećala nadu i veru u mir među ljudima Turske i Kurdistana, generalno.
Zastupljenost žena u pregovorima
Od Afrike do Azije, Bliskog Istoka do Evrope, žene su iskusile 20. vek kao eru neprekidnog rata, prikrivenog ili otvorenog. Moderni kapitalizam 21. veka ugnjetava žensku dušu i telo rasističkim, seksističkim, sekularnim ili religioznim formama fundamentalizma. Prateći Dolmabahce sporazuma, zaustavljanje mirovnog procesa od strane vlade i eskalacija nasilja u okviru novonastalog ratnog koncepta, je sličan pomenutom, direktan napad na žene Turske i Kurdistana, sa ozbiljnim posledicama, najviše po žensku slobodu.
Uključivanje žena iz KJA u mirovne pregovore, koji se odvijaju između lidera kurdskog naroda Abdula Ocalana i AKP vlade bilo je od istorijskog značaja za ženski pokret na svetskom nivou. Na insistiranje gospodina Ocalana ovim je obleženo prvo ovakvo iskustvo rešavanja sukoba širom sveta. To je značilo da je uključivanje žena u mirovne pregovore garantovano članom Dolmabahce sporazuma nazvanim: Pravna odluka i garancija ženskog pitanja.
KJA se godinama energično borila za mir u društvu i odlučna je da nastavi svoju borbu za demokratsko rešenje zasnovano na poštovanju univerzalnih ljudskih prava. KJA, kao aktivne učesnice Kurdskog pokreta za slobodu naglašavaju da samo žene mogu doneti mir muško-dominantnu politiku poricanja, okupacije i ratovanja. Kao deo Svetskog ženskog pokreta, KJA je jedna od osnivačica Ženske mirovne skupštine (KOM) i Ženske incijative za mir (BIKG) – nezavisne ženske organizacije koja radi u pravcu socijalnog širenja mira. KJA prepoznaje geografske granice, kao i one ucrtane između žena, kao okupaciju i tvrdi da se demografski mir može postići samo kroz različitost u slobodi.
7. jun, opšti izbori i HDP prelazi prag
Pošto su u mesecima koji su vodili do opštih izbora u 2015. godini, protekli u zastrašujućem očekivanju da bi HDP mogao preći prag od 10%, 35 godina posle prevrata iz 1980., i AKP i predsednik Erdogan promenili su diskurs. Erdogan je rekao „Šta podrazumevate pod kurdskim pitanjem! Takvo nešto više ne postoji (17. mart 2015.), „Sto za pregovore „licem u lice“ nije postavljen u procesu rezolucije. Da jeste, to bi značilo kolaps države“ (28. april 2015.). Kao rezultat, od 5. aprila 2015. godine, svi sastanci sa gospodinom Abdullah Ocalanom i posete ostrvu, uključujući posete njegovog advokata su otežane. Zabrane poseta gospodinu Ocalanu, govori mržnje od strane AKP vlade u medijima, kampanje koje pozivaju na linč, eksalacija vojnih operacija – sve zajedno je imalo za posledicu da HDP-ova kampanja za izbore postane metom za preko 150 napada. Dva dana pre izbora, 5. juna, eksplozija bombe na HDP mitingu ubila je petoro ljudi, ranila preko 400, od kojih 243 osoba sa trajnim oštećenjima i invaliditetom. Uprkos eskalirajućem nasilju HDP je osvojila 80 mesta u parlamentu sa 13,1% glasova, a AKP je izgubila većinu, prvi put posle 13 godina. Sa 40% žena narodnih poslanica, HDP je imala najveću zastupljenost žena ikada dostignutu od strane političke partije u istoriji republike. Bio je to neverovatan rezultat organizovane ženske borbe, gde su 32 poslanice različitih kultura, vera i identiteta dovedene zajedno ispod parlamentarnog kišobrana.
Eskalacija nasilja i represije: približavanje civilnom prevratu
U postizbornoj matematici, dok su neki pratioci AKP-a tvrdili da su se „mase opredelile za haos“, potpredsednik vlade Yalçın Akdoğan je govorio da su mirovni pregovori dovedeni do kraja, jer su ljudi regiona (Kurdskog regiona) glasali za HDP. Ne kasnije od nedelju dana, diskusija o vanrednim izborima je pokrenuta i ubrzo prelazna vlada je počela da se kreće ka novembarskim izborima. U okviru ovog perioda, 20. jula 2015. godine, 300 studenata/kinja iz čitave Turske, najveći broj njih iz SDGF (Federacija udruženja mladih socijalistkinja/a) stigla je u Turski pogranični grad Suruc, da podrži proces rekonstrukcije u ratom rasturenom Kobanu. 33 ljudi je ubijeno u bombaškom napadu učinjenom od strane ISIS-a na konferenciji za novinare.Pod izgovorom da je ovaj napad organizovala PKK[3], za nedelju dana, preko 1000 HDP i DBP[4] članova/ica je privedeno i uhapšeno.
Od 24. jula kada je vlada započela de-facto rat, turski ratni avioni su bombardovali Qandil planinu na granici sa Južnim Kurdistanom (Kurdistanska regionalna vlada). YPG/YPJ[5] gerila, ranjena u borbi protiv ISIS-a u Royava-i (Zapadni Kurdistan u Siriji), čekali su do smrti truske bezbednosne snage na granici. Telima 13 gerilaca koji su izgubili život u Royava-i, 25. jula zabranjen je ulaz u Tursku, na 11 dana, od strane Habur granične kapije u Silopi. Tokom Quandil bombardovanja, 1. avgusta, 7 civila u Zergele selu je izgubilo živote.
Sloboda govora i medija su uskraćene kako bi se sprečilo da domaća i međunarodna zajednica vidi stvarnost iza opresije i rata u Kurdistanu. I jedni i drugi, domaći i međunarodni mediji suočavaju se sa pravnim preprekama bez presedana i hapšenjima, čak ozbiljnim pretnjama po nihove živote. Do kraja godine, vlada je blokirala pristup ka preko 90 novinskih portala, medija i web stranica. Više od 23 web stranice koje izveštavaju o pitanjima najviše povezanim sa rešavanjem Kurdskog pitanja su ugašene. Novinarke, locirane u Diyarbakır: JİNHA novinske agencije, koju čine isključivo žene su pritvorene. Sve potseća na period prevrata iz 1980., mejnstrim mediji biraju da promene stvarnost ili ostanu tihi, ili zbog vladinih pretnji ili njihovih političko-ekonomskih saveza.
Prvo-novembarski vanredni izbori
U bombaškom napadu, 10. decembra, ubijeno je 100 ljudi okupljenih na mitingu Rad, mir, demokratija u Ankari. Bliska povezanost identifikovanog bombaša samoubice sa izvršiocima zločina bombardovanja u Diyarbakır-u i Suruç-u bio je dokaz AKP scenaria. Ovi međusobno povezani napadi pred novembarske izbore izvazvali su veliki uticaj na populaciju. Uprkos ratu, teroru, cenzuri i ratnohuškačkoj vladinoj politici, ipak, HDP je prešla cenzus od 10% , još jednom. Iako je AKP osvojila većinu u parlamentu, nije mogla dostići broj predstavnika neophodan za promenu režima ka predsedničkom sistemu[6].
Naša samoupravna praksa i državna percepcija ove prakse: policijski čas kao strategija rata i genocida
Zahtev samouprave, objavljen u političkom programu HDP-a, poziva na decentralizovanu, demokratskiu, pravednu i emancipujuću transformaciju države. Proces konstrukcije samouprave u Kurdistanu ušao je u novu fazu, prateći deklaraciju o autonomiji donetu od strane narodnih skuština u avgustu, u Sirnak-u, i dalje u mestima: Yuksekova, Batman, Sur, Silvan, Cizre, Silopi i Nusaybin. Konstruisanje i deklaracija samouprave zasnovane na volji za autonomijom Kurdskog naroda ima za cilj priznavanje ustavom garantovanih jednakih prava na državljanstvo, demokratizaciju javnih usluga, povlačenje snaga državnih bezbednosti, okončanje opresije nad društvom, uključujući kršenja ljudskih prava, tiraniju službenika postavljenih od strane države nad narodom.
Vlada je u potpunosti kriminalizovala ove zahteve proglašavajući Specijalne bezbednosne zone u svim samoupravnim oblastima. Policijske snage su prvo uhapsile ko-gradonačelnike/ce lokalnih samouprava[7] i članove/ice narodnih skupština, uklanjajući ih sa radnih mesta, a zatim su sprovodile vojne operacije koje su trajale nedeljama u nekim delovima urbanih centara uz sprovođenje policijskih časova, uz tenkove, topove, minobacače, pa čak i bombardovanje iz vazduha. Eksplicitno rasistički i seksistički grafiti crtani od strane policije za specijalne operacije koji su nosili maske koje pokrivaju celo lice sem očiju, otkrivaju njihov nivo agresije prema otporu lokalnog stanovništva. U nekim okruzima, poput Bismila, Sura i Silvana, crtali su fašističke parole „Videćete tursku moć“, „Tim Alahovih lavova (Esedullah Team)[8]“, „Budite ponosni samo ako ste Turci, u suprotnom, pokorite se“, „Krv je na zubima vuka, pazite se“, „Pobeda pripada Islamu, čak i ako prospemo svoju krv“, koje su zatim delili putem socijalnih mreža.
Blokade, pod maskama „policijskog časa“, prvi put su uvedene 16. avgusta u Muş/Varto. Trenutno, Cizre, Silopi i Sur su pod policijskim časom. Između 16. avgusta 2015. i 10. januara 2016. ukupan broj od 57 policijskih časova, šireći se na vise desetina krajeva u 20 okruga u 7 različitih gradova, trajao je više od 288 dana. Samo proteklog meseca, 87 civila je izgubilo živote tokom policijskih časova u Cizre, Silopi i Sur. Između 20. jula 2015. i 10. januara 2016. godine, 264 civila je izgubilo život, uključujući 54 dece i 38 žena, u sukobima, kućnim racijama, protestima i demonstracijama u oblastima pod policijskim časom. Asocijacija migranata za socijalnu kooperaciju i kulturu[9] (GÖÇ-DER), izvestila je da, zbog tekućeg sukoba, preko 200,000 ljudi je bilo prisiljeno da migrira, kao rezultat depopulacione politike države koja podseća na politike 90ih godina.
Napadi na žene
Žene su ubijane u pokušajima da zaštite jedne druge u takozvanim “vojno bezbednosnim zonama” postavljenim u urbanim područjima. Ubijane su snajperima u svojim kućama i ispred njih, a ne mogu biti sahranjivane zbog 24-časovnih policijskih časova koji traju nedeljama. Sramota je čovečanstva da ne preispituju nepoštovanje prava na život u urbanim centrima. Kao što je prikazano u izveštajima nezavisnih posmatrača, žene i deca iz ovih oblasti su pod stalnim pretnjama od fizičkog i seksualnog nasilja, što se dodatno pogoršava u pritvoru.
Desetog avgusta, u Varto, gradu u Muş, vojnikinja PKK, Ekin Van (Kevser Eltürk) je ubijena pod sumnjivim okolnostima. Sa njenog tela je skinuta odeća i bila je podvrgnuta mučenju, a video zapis ovog čina je deljen putem socijalnih mreža od strane osoblja državne bezbednosti.
Između 4. i 12. septembra 2015. godine, 21 žena, deo civilnog stanovništva, je ubijena tokom vojnih policijskih časova samo u gradu Cizre u oblasti Şırnak. Značajna količina dokaza ukazuje na odgovornost bezbednosnih snaga države za ove smrti. Cemile Çağırga, 13 godina, ubijena je u Cizre sedmog septembra, nakon što je teška artiljerija ispaljena na njenu kuću. Kako tokom policijskog časa nije dozvoljeno obavljati sahrane, njena porodica je morala danima da čuva telo u frižideru. Ponovo u Cizre, 10. septembra, Zeynep Taşkın, 18 godina, je ubijena snajperima na sred ulice, a njena svekrva, Maşallah Edin, 35 godina, je ubijena dok je pokušavala da joj pomogne.
Pedesetsedmogodišnja Taybet İnan, majka jedanaestoro dece, ubijena je 18. decembra ispred svog doma u gradu Silopi u oblasti Şırnak, a njeno telo je ležalo na ulici sedam dana zbog policijskog časa. Nakon toga, državni službenici su tajno preuzeli telo iz mrtvačnice i sahranili ga, zajedno sa još osam tela, bez ikakvog obaveštenja porodicama.
Petog januara ove godine, tri kurdske političarke, Sêvê Demir, članica Izvršnog odbora Kongresa slobodnih žena i članica skupštine Partije demokratskih regiona [10], Pakize Nayir, ko-predsednica Narodne skupštine u Silopi, i Fatma Uyar, takođe članica Kongresa slobodnih žena, su brutalno ubijene na ulici u Silopi od strane bezbednosnih snaga. Izveštaji sa autopsije ukazuju na to da su bile ubijene stotinama metaka i unakažene do granica prepoznatljivosti.
Između 7. juna 2015. i 18. januara 2016. godine, prema izveštajima Asocijacije za ljudska prava (Human Rights Association) i Narodne demokratske partije, 41 žena je direktno ubijena od strane državnih bezbednosnih službi, i još 40 žena zbog ratnih uslova. Tokom istog perioda, 30 žena je izgubilo živote tokom bombaških napada na Ankaru. Niko od državnih bezbednosnih službenika odgovornih za ove smrti nije nikada bio ispitivan, niti smenjen sa pozicije. Ovo je samo po sebi zločin protiv čovečnosti.
KJA se snažno zauzima za principe ko-predsedavanja i jednake reprezentacije u svim sferama života i praktikuje emancipujuće politike i prakse za žene. Zbog toga, policijske operacije protiv kurskih lokalnih opština posebno targetiraju gradonačelnice. Izabrane KJA članice na svim nivoima vlasti, uključujući lokalni i nacionalni, konstantno su izložene pretnjama hapšenja i pravnih optužbi. Do 10. januara 2016. devet ko-gradonačelnica je uhapšeno, nalozi za pretresanje su izdati za njih četiri, a skoro sve ko-gradonačelnice su smenjene sa svojih pozicija. Bezbednosne službe naročito napadaju narodne poslanice na ulicama. One su meta oružanih paljbi i ranjavane su granatama suzavaca. Novinska agencija JİNHA iz Diyarbakır koju čine isključivo žene, takođe je pod ozbiljnim napadima bezbednosnih službi. Njihove reporterke su hapšene i držane kao taoci. Ove pravne i fizičke pretnje ne napadaju samo nađe članice, već ceo system zasnovan na emancipaciji žena koji one stvaraju.
Hiljade žena koje su kidnapovane iz Shingal i Rojava (Severna Sirija) su prodavane na pijacama kao u doba ropstva. Ove žene, koje su prisilno zadržavane, su prodavane na različitim lokacijama uključujući Gaziantep i Şanlıurfa dok se nacionalni i međunarodni sudovi prave slepi na ta dešavanja. Žene u Kurdistanu su osnovale “Platformu za borbu žena koje su prisilno držane zatvorene” kako bi se borile protiv ovog ropskog mentaliteta. Pod ovim okolnostima, nema sumnje da je samoodbrana žena protiv ovih kulturnih, istorijskih i seksualnih napada u potpunosti legitimna.
Napadi na decu
Deca su takođe bila direktna meta u ratu. U konfliktnim zonama, između 7. juna 2015. i 18. januara 2016. godine, bezbednosne snage su ubile 56 dece, svih uzrasta do 17 godina, a tokom bombaškog napada na Ankaru tokom protesta za mir, ubijeno je još dvoje. Porodice danima nisu mogle da sahrane svoju decu zbog policijskog časa. Telo dvanaestogodišnjeg Cemile Cağırga, ubijenog u Cizre, držano je tri dana u frižideru. Do danas, nikakva istraga u vezi sa ubistvima ove dece nije preduzeta.
Napadi na istorijsko, prirodno i duhovno nasleđe
Tokom ovog perioda, brojne vojne operacije su sprovođene u urbanim i ruralnim sredinama širom Kurdistana; pogotovo u gradovima Şemdinli, Lice i provinciji Dersim. Upotreba artiljerije izazvala je požare u ruralnim delovima ovih gradova, spalivši hiljade hektara šuma i uništivši mnoge seoske bašte i kuće (Izveštaj o ekološkim štetama, napisan od strane Unije opština južno-istočnih regiona – GABB)).
Između 12. septembra 2015. i 10. januara 2016. godine, bezbednosne snage su bombardovale i uništile, u 11 ruralnih područja, 13 groblja, grobnih mesta PKK članova/ica koji/e su izgubili živote u različitim mestima tokom rata na Kurdistan. Džamije i mesta okupljanja (Alevi cem) uz groblja su uništena, pod izgovorom da su služile kao skladišta za vojni arsenal PKK. Svaki put, meštani i meštanke su stvarali živi štit kako bi izbegli uništavanje.
UNESKO je uključio distrikt Sur u Diyarbakır na svoju listu Svetskih baština. Zidine grada, kuće, džamije i crkve koje nose hiljadugodišnje nasleđe su sada uništavani bombama iz helikoptera i teškom artiljerijom. Džamija Kurşunlu je bombardovana tokom vazdušnog napada, Paşa Hammam je spaljena, a jermenska crkva Svetog Giragosa (Surp Giragos Armenian Church) i Jermenska katolička crkva su vrlo oštećene. U novembru, 28, predsednik udruženja Diyarbakır Bar, Tahir Elçi, ubijen je dok je davao izjavu medijima ispred simbola grada, 1500 godina starog minareta na četiri stuba, protestujući zbog teških šteta koje su mu nanete. Kao i u svim drugim slučajevima, naredba o poverljivosti je sprovedena i za istragu njegovog ubistva.
Naš poziv međunarodnoj zajednici
Izborna pobeda HDP, oslobađanje Kobane-a, ustanovljavanje političke kontrole nad kantonima Cizire i Kobane nakon oduzimanja Tel Abyad, kao i napredovanje ka kantonu Afrin koji se nalazi na zapadnoj strain reke Fırat, koju vlast AKP-a smatra “crvenom linijom”, privukli su međunarodnu pažnju na slučaj Kurdistana. Rojava revolucijom, Kurdi su predstavili “treći put” i novi model vladavine na Bliskom Istoku. Turska, sa druge strane, je odlučila da služi kao tranzitna ruta terorističkim organizacijama poput ISIS, odustajući od neproblematične spoljne politike i ambicije da služi kao model, okrećući se ka “dragocenoj usamljenosti”. Verujemo da je upravo ovo glavni razlog koji stoji iza ovih svirepih napada na Kurde.
Razvijanje događaja u Turskoj ne može se razumeti nezavisno od ovih dešavanja na Bliskom Istoku. Sve nacionalne države na svetu, pogotovo u Evropi, moraju preispitati svoje politike ka Bliskom Istoku, gde su ili doprinele samom ratu, ili ostajale slepe na nasilje i rat sve dok milioni izbeglica nisu preplavili njihove granice. Zastoj pri objavljivanju izveštaja Evropske Unije za Tursku značajno je doprineo nečinjenju onih koji su odgovorni za prevenciju narušavanja ljudskih prava. Izveštaji objavljivani na brzinu od strane nekih međunarodnih organizacija koji su se oslanjali isključivo na sekundarde izvore, sa druge strane, obelodanili su neetički i neodgovorni pristup razvoju događanja u regiji.
Politike genocida razvijene danas u Kurdistanu nisu problem Turske, već cele međunarodne zajednice. Prema konfliktima u bilo kom kraju sveta ne može se odnositi kao da su predaleko od bilo čega. U tom smislu, priznajući značajnu ulogu i aktivnosti lokalnih demokratskih snaga i žena u konfliktim rezolucijama, pozivamo sve demokratske institucije i države sveta, uključujući Evropski sud za ljudska prava, da odigraju svoju ulogu u zaustavljanju genocidne politike turske države koja neproporcionalno napada mirno stvaranje samovladavine Kurda. Pozivamo međunarodnu zajednicu da prepozna status kurskog naroda.
Kongres Slobodnih Žena (KJA)
18. januar 2016. godine
Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
twitter: @kjadiplomacy / @2015KJABASIN
Izveštaj prevele:
Sanja Pavlović i Aleksandra Nestorov
[1] Narodna demokratska partija (Peoples Democratic Party)
[2] Stranka pravde i razvoja (turski: Adalet ve Kalkınma Partisi), stranka Recep Tayyip Erdoğan-a, predsednika Republike Turske
[3] Kurdska radnička partija (kurdski: Partiya Karkerên Kurdistanê)
[4] Partija mira i demokratije (kurdski: Barış ve Demokrasi Partisi)
[5] Narodne jedinice za odbranu i zaštitu (kurdski: Yekîneyên Parastina Gel)
[6] Predsednički sistem je onaj u kome je predsednik vlade i predsednik države i vodi izvršnu vlast koja je odvojena od zakonodavne. Amerika ima predsednički sistem.
[7] Samoorganizovane oblasti kurdskog naroda zasnovane su, pre svega, na lokalnim strukturama koje su pandan formalnim turskim opštinama i okruzima.
[8] Više o terminu „Alahovih lavova“ na linku Who controls the masked men — the ‘Esedullah team’ — now terrorizing Kurds in southeast Turkey?
[9] Više o Asocijaciji na linku GÖÇ-DER - About us
[10] Partija demokratskih regiona – Democratic Regions Party – je kurdska politička partija u Turskoj.