Socijalni stanovi samo za žene  - kreativni načini života bez muškog nasilja:
nova istorija ženskih komuna Beginenhof iz Srednjeg veka

lepa mlađenović

Evo još jednog ženskog sna u javi: u Nemačkoj trenutno ima 13 ženskih zajednica za stanovanje. Jedna od njih je u Dortmundu, u kojoj već devet godina živi 31 žena, 4 dece i trenutno 5 maca.  Smeštena je u novoj zgradi koja je sanjana, izumljena, iscrtavana od žena da bi bila za žene. Ovo je priča o ženskoj zajednici u Dortmundu koja je nastavak stare tradicije žena koje žive sa ženama. A prvo da vidimo šta njoj prethodi: istorija epohe srednjeg veka ženskih udruživanja.

Pre svega, od 12 do 17 veka postojao je pokret udruživanja žena u delovima Zapadne Evrope, što su danas Nemačka, Holandija i Belgija. Begine je ime za žene koje su se odricale običnog društvenog života i po ugledu na Svetog Franju (Franciska) udruživale su se u polu - religiozne zajednice Beginenhof (ili Beginaž na francuskom) koje su bile samo za žene, u kojima su one radile, molile se i pomagale nemoćnima. Važna osobina ovih zajednica je bila da se Begine nisu zaveštavale, kao što to rade časne sestre, te je to dakle bila jedna vrsta tada neobičnog, samostalnog vida života. U Beginenhof-u, koje su obično bile par kuća i dvorište okruženo zidovima, bilo je od oko dvadeset do sto žena, a one su mogle da postanu Begine ako su neudate ili udovice. Begine su tu živele od svog rada, vrlo isposnički sa malo novca, mogle su da izlaze u grad, a muškarci, tj sveštenici, su mogli da se tu zadrže samo do zalaska sunca. Autorka knjige o 13 belgijskih Beginenhof kuća koje su dobile zaštitu UNESCA, Genevieve de Cant, kaže:  ’Beginski pokret je revolucionaran i hrabar. Revolucionaran jer su žene po prvi put u tom dobu imale način kako da izbegnu muškarce: hrabar jer su ove žene bile odlučile da žive izvan etabliranih pravila Crkve i društva. One su svojim Beginskim životom odbacile hijerahijski poredak klase i roda kako su to već muškarci zadali.’

Za vreme ženskog pokreta sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, feminističke istoričarke su počele detaljnije da izučavaju Beginenhof fenomenom. U isto vreme su nastajale ženske zajednice po Nemačkoj na sve strane. Neke su bile inicirane od feministkinja, i lezbejki u Tennich- Erfurtu i Bremenu. Jedne su bile deo pokreta mladih aktivistkinja anarhistkinja koje su odbacivale kapitalizam i okupljale se u prazne kuće – pokret skvotiranja, a druge su bile privatne inicijative starijih žena, koje su kupovale stanove u jednoj kući. Međutim, vrlo je mali broj bogatih žena koje mogu same da plate iznajmljivanje stanova u ženskim komunama, a one koje su bile u skvotovima već su morale odatle da izađu. Jedan deo feministkinja je želeo da se nadoveže na srednjovekovnu tradiciju žena da žive odvojeno od muškaraca, pa su tako devedesetih godina nastale ženske komune Beginenhof. Tako je devedesetih godina jedan deo feministkinja krenuo da traži investitorke koje će na društvenom zemljištu moći da izgrade kuće koje bi bile deo socijalnih stanova.  To znači da ove stanove mogu da iznajme samo one žene koje imaju ispod prosečnih primanja. 

Beginenhof u Dortmundu su 2002 započele dve žene koje su prvo otišle u Bremen da se raspitaju kako to kod njih funkcioniše. Posle toga su okuple desetak žena, i od tada su se sledećih pet godina viđale svake druge nedelje na sastancima na kojima su se dogovarale kakvu kuću žele, i kako žele da se organizuju. Same su našle arhitekticu i investitorku, koncipirale stanove, kuću, vrt, zajedničke prostorije. Kuća je završena 2006, i sada tu žive trideset žena. Inače, karakteristično je da se sve odluke koje se tiču zajedničkog života donose na sastancima zajednice koji se održavaju svakog meseca u zajedničkim prostorijama. Na poslednjim sastancima teme su bile pušenje i mace.  U kući trenutno ima pet maca a jedna od stanarki želi da uzme velikog psa, ali još nije postignut dogovor kako bi pas samostalno šetao vrtom ako u vrtu već samostalno šetaju mace. Osnovna ideja zajednica je dogovaranje i briga jednih za druge. U zajedničkim prostorijama su mašine za pranje veša i sušenje. Isto tako u vrtu su dve zajedničke kućice za bicikle i vrtlarske instrumente. U kući su razne podgrupe: ekipe za igranje karata, ekipa biciklistkinja, vrtlarki, onih koje organizuju društvene događaje, proslave rođendana i slično.  Stanovi za jednu osobu su oko 50 m, a renta košta 4-5 EUR po metru kvadratnom. Inače kuća u Dormundu ima vrt i svoj zaštitni znak: spiralu, a jedno od kućnih pravila je da muškarci mogu biti samo gosti (kako god se ta kategorija shvati). Sledeće godine organizuje se žurka za 10 godina ove ženske zajednice. U februaru 2015, prijateljica od jedne stanarke je u zajedničkim prostorijama pokazivala fotke sa puta po Nepalu. Od trenutnih stanarki jedna trećina su žene preko 60 godina, jedna trećina su lezbejke, a tri žene imaju decu koja tu žive.   

Trenutno u Nemačkoj ima udruženih 13 ženskih zajednica koje čine nacionalnu mrežu Beginen-organizaciju. Predstavnice se okupljaju dva puta godišnje, i češće, na nacionalnim sastancima. Mreža ima molbe iz još tri zajednice za pridruživanje. Prošle godine su imale delimičnu donaciju za iznajmljivanje autobusa za obilazak nekoliko srednjevekovnih Beginenhof kuća-muzeja. Inače, svake godine organizuju po nekoliko važnih ženskih inicijativa. (DACHVERBAND DER BEGINEN e.V.). 

U razgovoru sa ženama u ženskoj zajednici u Dortmundu, o tome šta ih je najviše privuklo da se odluče da žive u ovoj zajednici samo-za-žene – najveći broj žena je reklo da se ovde osećaju sigurno, da vole žensko društvo, da su opuštene, i da im je važno da mogu da pomognu drugima kao i da znaju da neće biti same kada njima nešto zatreba. Jedna od feministkinja lezbejki u komuni je i Ulrike Janz koja je jedna od predstavnica u nacionalnoj mreži Beginen. Ona voli svoju zajednicu ali kaže isto tako da u zajednicama ima raznih dilema: „u poslednjoj studiji o ženskim zajednicama u Nemačkoj, izašlo je da određeni broj žena kaže da zajednice nisu ispunile njihova nadanja. Mi feministkinje znamo da neke žene imaju velika očekivanja kad ovde dođu u odnosu na svoj osećaj usamljenosti.  Zapravo, osnova najvećeg dela nezadovoljstva žena je u ogromnim emotivnim očekivanjima od zajednice.“  

Ulrike Janz je velika zagovaračica ženskih zajednica, inače je feministička aktivistkinja koja je u svom životu 20 godina vodila Žensku knjižaru Amazonke (Amazones) u gradu Bochum, 12 godina je uredjivala radikalni lezbejski časopis IHRSINN, trenutno radi u polju nasilja nad ženama,  i članica je WAVE mreže. Ona voli da kaže da joj je važno da u njenu zajednicu uđu lezbejke, i dalje je njihov procenat u zajednicama mali jel hetero-većina je svuda prisutna. Kaže da su u nekim zajednicama žene zavolele jedna drugu po prvi put.  Ona lično ulaže puno svog feminističkog iskustva u podsticanje zajedničkih inicijativa. „Verujem da žene u ženskim zajednicama imaju više mogućnosti za individualni i kolektivni rast, za razmenu, one ovde imaju nove šanse. Ovo su kreativni oblici života van muškog nasilja. Ja verujem u ženske zajednice.“