Udala sam se za savršenog momka... Brižnog, kulturnog, nežnog, optimističnog... A muž mi je bio, rekla bih, neki drugi čovek, istog lika.  Jednu ipo godinu braka, a svaki dan je bio dug kao godina pun agonije, nasilja fizičkog i verbalnog, zaključavanja da ne pobegnem, ponižavanja... Nije me štedeo ni tokom trudnoće. Jednom mi je moj otac priskočio u pomoć i otišla sam sa tromesečnom bebom nazad kući. Međutim, pred odlazak na posao rekao je:" Vidi ovo reši do večeras i vrati se tamo." I šta ću, vratim se. Moj nasilnik se tek onda "okuražio." Kada sam sledeći put pokušala da odem izvadio je nož i stao na vrata sobe gde je beba spavala i rekao da mogu samo bez deteta da odem, a to nisam mogla u glavi ni da zamislim a kamoli da učinim. Od tada prolazi više od 3 meseca kada me "pustio" da odem sa bebom kod mojih prijatelja na proslavu useljenja. Koristim priliku i ne vraćam se, idem kod oca ali ovaj put ne odustajem. Da, rekao mi je na vratima da ne mogu kod njega i krenuo da zatvori... Rekla sam:" Ok, spavaću u hodniku zgrade, ma na ulici ako treba, ali ja se tamo ne vraćam." Kao u filmovima, pogledao je levo – desno, da li me neko video i da li je čuo, pa me pustio unutra. Mnogo je važno šta će komšije da misle, važnije od života rođenog deteta. Od januara do marta nisam izašla iz kuće. Moj nasilnik me posećivao kao da vidi dete ali tek mesec ipo od mog odlaska. Ta godina je prošla, razveli smo se s tim da je i dalje imao kontrolu nad mojim životom. Uz pretnje batinama i smrću ograničavao mi je kretanje. Uspevalo mu je, ne bih ni sama znala da opišem kako. Osećala sam samo strah da mi dete ne ostane bez majke. Stalno sam se pitala gde bi bio, ko bi ga odgajio da mi se nešto desi. 10 meseci nakon razvoda moj nasilnik me pozove da prošetamo i porazgovaramo jer sam izrazila želju da dete odvedem na letovanje. Dobila sam pesnicu u glavu na sred ulice. Prvi put tada pozivam policiju. A on, dok ja telefoniram trči u stan mog oca, uzima dete u naručje i beži sa njim. Kako su me noge nosile, letela sam za svojim detetom i otela mu ga iz naručja. Okupio se narod da vidi šta se dešava i on se na to uspaniči i pobegne. Policija dolazi kasno, ja bežim sa detetom u kuću mog dede iste večeri. Sutradan ga hapse i puštaju nakon 24 sata. Po izlasku nasilnik mi šalje sms da se on sve raspitao kod policajca i da sutra MORAM da odem da kažem da sam lagala, da on ne bi "naje*ao." Odlazim u policijsku stanicu da dam izjavu doživim gomilu podsmejavanja i poniženja od inspektora. Odlazim potpuno obeshrabrena, ali po službenoj dužnosti krivično ga gone za nasilje u porodici. Zaboravim da uzmem svoj primerak izjave i nakon dve nedelje odlazim u stanicu. Srećom da sam došla inače od krivične ništa ne bi ni bilo, jer su zaboravili da pošalju sudu. Prolazi još 20 dana, vraćam se sa bebom kod oca. Nisam se ni raspakovala kad na vrata neko zvoni. Socijalne radnice. Plakala sam i tresla se, u sebi vapila za malo podrške i pomoći. Da, dobila sam neizmernu podršku i pomoć. One su moji spasitelji. Život su mi spasile. Usvajam i pristajem na sve predloge Centra za socijalni rad nakon obavljenog razgovora sa stručnim timom. Podnosim tužbe protiv bivšeg supruga. U februaru ove godine (2014) dobijam na sudu mere zaštite od nasilja, zabranu prilaska i bilo kakvog uznemiravanja gde piše i da je sud utvrdio da je nasilja bilo i u braku i nakon razvoda (za mene jako bitna činjenica). Pre mesec dana on biva lišen prava na odlučivanje o putovanju deteta u inostranstvo i davanja saglasnosti za putovanje. Na razgovoru kod socijalne radnice rekao je da će se služiti SVIM SREDSTVIMA da ne odemo na letovanje. A na komentar soc. radnice da će morati da poštuje sudsku odluku, rekao je da on ne mora ništa. Tako da, ove godine idemo moj sinak i ja na letovanje za koji dan. S tim da moram biti na oprezu. Pozvana sam na prvo saslušanje u sud za krivično gonjenje godinu dana nakon udarca ali bitno da će odgovarati, iskreno se nadam. Sa ocem više ne stanujem. Adaptirala sam podrum od 20 kvadrata u istoj zgradi, tako da moje dete i ja imamo svoj mir. A moj otac ima obavezu da dete predaje nasilniku kada je predviđeno modelom, a kako je dopunjeno nakon mera zaštite i zabrane prilaska i uznemiravanja. Znam da ovo nije kraj, ali boriću se.

Poručujem svim ženama da vole sebe i svoj život. Neka postave sebi pitanja:" Jel mene moja majka rodila da ovako živim? Jel me moj otac napravio da me neko bije? Jel ovo svrha mog života? Da me gazi? Pljuje? Da pristajem na odnos da me ne bi tukao?" Recite NE! Pišem Vam svoju muku jer mi je jedina drugarica bio kompijuter i sajtovi na kojima sam mogla da pročitam potresne priče žena i davalo mi je snagu da mogu i ja. Možeš i TI! Nemaš posao, nisam ni ja imala. Nemaš kuću, nisam ni ja imala. Imaš dete, imam i ja. Ne tražite izgovor u deci. Deca treba da budu razlog br 1 zbog kojeg ćete napustiti nasilnika. Ne treba da gledaju nasilje i odrastaju u iste. Kad sam počela otvoreno da govorim o nasilju tad sam videla tugu oko sebe i koliko žena živi u nasilju. Želim Vam puno zdravlja, snage, odlučnosti i hrabrosti! Niste same!

Danijela