PESMOM PROTIV STRAHA
Gohar Harutyunyan ili kako smo je zvale Goar, udata i razvedena Sekulić, bila je popularna i voljena od puno prijateljica, konsultantkinja Autonomnog ženskog centra i mnogih drugih. Umrla je od kancera kojeg je dobila posle mnogo neuspelih pokušaja da dobije državljanstvo Srbije punih dvadeset godina, neprekidnih pretnji od strane MUPa za strance ‘da će biti proterana iz zemlje’, nakon mnogo pokušaja da se zaposli kao krojačica, kao pevačica, podržavateljica strankinja, i pre svega nakon stalnih pokušaja da se oslobodi nasilja bivšeg muža, koji ju je permanento uhodio - i posle razvoda i posle zatvorske kazne, i nebrojenih prijava policiji, sve do smrti. U ime naše ljubavi i poštovanja prema Goar, zapisale smo neke podatke iz njenog života.
Rodjena 19, aprila 1967 u Jerevanu, u Jermeniji. Imala je tri sestre, mamu i tatu. Kao mala živela je u malom gradu, a posle se sa porodicom preselila u glavni grad Jermenije, u zgradu na 12 spratu. Mama je bila vaspitačica u vrtiću, a tata zidar. Tata joj je umro 1992, mama 2010, a najstarija sestra 2008.
Gohar je bila mladja oko deset godina od obe sestre, tako da se nije mnogo s njima družila dok je bila mala. Završila je osnovnu i srednju školu. Posle se zaposlila u firmi kao kojačica. Tada je upoznala Milovana Sekulića, dok je on radio u Jermeniji kao električar, zaposlen preko firme iz Beograda. Odmah posle njihovog poznanstva, Goar je ostala trudna sa 22 godine. Tada ju je porodica pritisla da rodi dete i da se uda, iako ona nije bila sasvim spremna na to. Porodici je izgledalo da je sve dobro jer je verenik tada imao para, kupovao je poklone, ‘čašćavao po ceo dan’. Posle je i živeo jedno vreme u stanu kod Goar i njene porodice. Tu su bili oko godinu dana. Prva ćerka Ivana rodila se u Jerevanu, aprila 1991. Posle rodjenja Ivane, prešli su u Srbiju, kad je Goar imala 24 godine.
Dolaskom u Srbiju počinje nasilje od strane muža, redovno i neprekidno. Druga ćerka, Jovana, rodila se 1993, i od tada je počinje nasilje svaki put kad se vrati sa puta iz Rusije, gde je redovno odlazio na rad. Par godina kasnije, pokušala je da pobegne od njega 1998, odlazi sa ćerkama u Jermeniju, planirajući da će ostati kod mame, ali u porodici nisu mogle da se slože i Goar se sa ćerkama vraća nazad za 19 dana. Goar je sa ćerkama stalno menjala iznajmljene stanove i živela u strahu da li će imati dovljno novca za kiriju i hranu. Otac je ćerkama kupovao poklone i davao novac za odela, ali ne i za osnovne potrebe.
Uz podršku Autonomnog ženskog centra Goar pokreće krivičnu tužbu protiv muža 2001, a posle i protiv bivšeg muža. Nakon usvajanja novog krivičnog zakna 2002, Goar ponovo pokreće postupak i muž dobija kaznu zatvora od 7 meseci, koju mahom izvršava u zatvoru u Padinskoj skeli, odakle je vrlo brzo puštan na vikende, koje pe provodio dolazeći nasilno na vrata gde Goar živi sa ćerkama.
Armenka - Jermenski ženski centar
Goar je bila preduzimljiva i nakon što je bila dovoljno osnažena, osniva 2002, Armenku , za podršku Jermenki i strankinja. Centar je organizovao podršku strankinjama da nabave pasoše i produžetak boravka, školu jermenskog jezika, proslave za decu i okupljanja za osnaživanje žena, prevod na jermenski jezik, promociju jermenske kulture, kao i znanja o istoriji genocida nad jermenskim narodom 1915 od strane Otomaskog carstva, u kome je ubijeno oko milion i po ljudi. Centar je aktivno radio godinu i po dana, a nakon toga je Goar sama nastavila podršku strankinjama i bez sredstava za rad Centra.
Od 2008 je počela da peva jermenske i ruske pesme, obično obučena u jermensku nošnju. Pevala je na raznim proslavama u Sava Centru, Ruskom domu, Domu kulture Vuk Karadžić, zatim u kulturnim domovima u Valjevu, Vrnjačkoj Banji. Često su to bile večeri jermenske kulture, ali i zabavne večeri u kafićima.
Nasilje
Jedna od ćerki je povodom nasilja u kome je odrasla rekla ‘Jurio ju je do kraja života. Goar je bila progonjena, a i mi sa njom. Na kraju se ništa nije rešilo. Iako je bio šest meseci u zatvoru, stalno je provaljivao u stanove gde smo živele. Neprekidno nas je kinjio, razvaljivao je vrata od stana kad nismo hteli da ga pustimo, tukao je Goar, kad policija dodje, nesto mu kaže, a on se posle par sati opet vrati. Stalno smo živele u strahu. Pošto je jedno vreme plaćao alimentaciju, mislio je da ima prava da živi tamo gde smo mi živele. Ne najavi se kad će doći, ne znamo kako nas nadje gde živimo, pravi proganjač, uvek nas nadje! Opsednut je bio da traži Goar, kao da je ceo život samo nas tražio da nas proganja’.
U bazi podataka Autonomnog ženskog centra gde je najčešće dolazila, od 2000 godine zabeležena je 415 puta. U skoro svakoj drugoj beleški piše, ’svaki dan dolazi’, ’stalno upada’, još 2002 zapisane su njene reči ’Ne vidim taj kraj nigde, on stalno dolazi, nemam snage, ne znam šta ću dalje’, u jednom od poslednjih zapisa oktobra 2013 piše ’opet dolazi, zvale smo policiju jer je udarao čerku i vrištao ispred vrata’.
Državljanstvo i zdravstvena knjižica
Goar je imala jermenski pašos i 21 godinu, svake godine, morala je da obnovi ‘privremeni boravak’, sa uplatom od 100EUR ali se zbog ne plaćanja na vreme to povišavalo do 300EUR. Svake godine je bila pod istim pritiskom, kako da nadje taj novac i na koji način da obnovi boravak. Svake godine davala je molbu za dobijanje državljanstva ali je svaki put odbijana od MUP Srbije, sa pretnjom da će je deportovati iz zemlje.
Krajem 2013 sve je počelo ispočetka, s time da je ovog puta morala da izadje iz zemlje u neku od zemalja sa jermenskom ambasadom, da bi mogla da traži produžetak boravka. Nakon raznih pokušaja da organizuje izlazak iz zemlje, zadnji plan je trebao da bude put u Istambul u decembru 2012, u čijem organizovnaju su joj pomogle aktivistkinje organizacije IAN. Goar je kupila jeftinu čarter povratnu kartu, ali je dan ranije prokrvarila i završila u bolnici. Njena ćerka kaže da se pre tog puta ‘mnogo nervirala’, kako će se snaći u Istambulu bez para, da li će je na granici pustiti da udje u Srbiju. Nakon toga je ponovo išla u MUP Srbije i po rečima ćerke rekla policajcima ‘Molim vas dajte mi neku mogućnost da platim privremeni boravak ili ću umreti.’ Nakon toga se obratila organizaciji Praksis, koji su decembra 2013 obezbedila da Goar dobije privremeni boravak ‘iz zdravstvenih razloga’.
Što se tiče zdravstvene knjižice, imala ju je neko vreme na osnovu bivšeg muža, ali je kada je bivši muž otpušten sa posla, nije više mogla da je ima. Nakon prve hemoterapije koju je imala još sa starom knjižicom, posle četiri meseca bez knjižice i ‘jurnjave da reši svoju situaciju’, Goar je pronašla pravnu mogućnost da svako ima pravo na zdravstvenu knjižicu, sa obavezom da uplaćuje mesečno 2000 din. Praksis organizacije se obavezala na ovu finansijsku podršku od leta 2013.
Gohar Harutyunyan je bila vesela, simpatična, energična, i sve smo je volele. Imala je neverovatnu upornost da se bori za svoja prava i da ide od jednih do drugih institucija. Ali obzirom da su je na mnogim mestima videli kao drugačiju, onu koja ‘nije naša’, mnogi u institucijama su bili posebno neljubazni, bezobrazni, i nisu joj izlazili u susret, što se i inače često dešava svima.
Bolest
‘Maligna bolest grlića materice’ je konstatovana još u januaru 2013, nakon ne’odlaska u Istmabul, koja je kasnije metastazirala na bešiku, a kasnije na creva. U tom procesu traženja pomoći za sebe, pronašla je Bel Hospice organizaciju, koja joj je pomagala u najboljoj nameri.
Jedanput, Goar je izašla iz Ženskog centra, ušla u lift, koji se baš tad pokvario. Nekako smo to mi dežurne shvatile, pa sam se sjurila do prvog sprata da vidim kako je. Kad sam stigla, čula sam iz hodnika kako se iz zakočenog lifta ori njen glas koji peva staru rusku pesmu! Goar je već uveliko pevala čekajući majstora.
Umrla je 10 novembra 2013, na rukama jedne od ćerki.
Lepa Mlađenović
Linkovi:
|
|
Foto: Goar Harutjunjan u sredini, levo u crnom, peva na ‘Tomboli povodom Nove godine’, u Autonomnom ženskom centru, 2010. |