Bila sam tinejdžerka kad mi je prvi put rečeno da će me sopstveno telo ubiti. Informisana sam da s obzirom da moja majka ima dijabetes tip 2, moj otac ima dijabetes tip 2 i moj deda ima dijabetes tip 2, i ja ću skoro sigurno razviti dijabetes 2.

„Ukoliko ne smršaš i tebi će se to desiti, i moraćeš sama sebi da daješ inekcije svaki dan, a postoji i mogućnost smrtnog ishoda“, tako mi je rekao moj pedijatar. I to i pre nego što sam bila dovoljno stara da dobijem vozačku dozvolu.

Moj stav o sopstvenom telu se menjao – od toga da ga mrzim, jer mi je toliko puta rečeno da je ružno i nepoželjno, do toga da ono mene mrzi, jer je delovalo da hoće da me ubije. Osećala sam se kao da to telo više nije moje – kao da je postalo odvojeno, opasno biće koje je kovalo zaveru protiv mene. Pošto to telo više nije bilo moje, osećala sam da je dozvoljeno da se prema njemu ophodim kao prema neprijatelju. Da ga izgladnjujem i prezirem. Moje telo je postalo nešto što treba poraziti.

Veći deo mladosti sam provela opsesivno misleći da mi je telo neprijatelj. Smatrala sam da dobijam bitku protiv tela ukoliko bih opsesivno prebrojavala svaki zalogaj koji sam pojela, ukoliko sam trčala dovoljno da povredim kolena. A i doktori su mi čestitali na tome. Uspevala sam da potisnem neprijatelja – to telo koje je očajno želelo da bude debelo – a time i da odagnam smrt od sebe.

Kada više nisam mogla da istrajem u borbi – kada sam se umorila od toga da budem u konstantom ratu sama sa sobom – ugojila sam se i dobila nekoliko kilograma, ali i samopouzdanje i sreću. Ipak, kada je u pitanju pozitivan stav o sopstvenom telu ili prihvatanje debelog tela, ne postoji trajna pobeda, posebno ne uzveši u obzir da društvo svaki dan radi sve u svojoj moći ne bi li te vratilo u rat sa sobom.

Ne mogu da vam opišem koliko sam se jako borila da se sačuvam od te borbe, da ne vidim sopstveno telo kao neprijatelja. Svaki put kad odem kod doktora/ke moram da odlučim da li ću stati na vagu, a u tom slučaju (bez obzira na to što sam došla zbog nekog drugog problema) moraćemo da pričamo o mojoj kilaži i sigurnoj zloj sudbini kojoj me gojaznost vodi. Ukoliko ne stanem na vagu, moraću da se opravdavam.

„Kako to mislite da se ne merite?“, pitaće me doktor/ka ili medicinska sestra/brat sigurno.
„Ne merim se prosto. Nije dobro za moje mentalno zdravlje“, objasniću.
„Ali pratite kako vam se kreće kilaža? Znate li koliko imate kila? Kako znate kada treba da se zabrinete?“

Ovo sve izgovore kao da ceo svet i ovako nije ogledalo i vaga. Kao da ne vidim tu istu cifru sa vage u svakom osuđujućem pogledu,  kao da je ne čujem u svakoj šali o dijabetesu, u svakom TV programu o „epidemiji gojaznosti“.

Da, znam koliko imam kilograma. I znaću kada treba da se zabrinem.

Brinem se i u vezi svake fizičke nelagode koju osetim i svakog telesnog bola. Nekad ne mogu da spavam celu noć zbog toga. Ne zato što je taj bol na bilo koji fizički način povezan sa mojom kilažom već zato što mi društvo govori da je nemoguće da imam bilo koji drugi problem osim debljine. Društvo kaže da ukoliko sam debela to znači da zapravo umirem, a ukoliko ja tvrdim da ne umirem onda ja zapravo negiram realnost. Nikad nemam momenta mira...

Sećam se rođenja mog prvog deteta. Za mene je to bilo prelepo i intenzivno iskustvo. Tokom trudnoće, zbog debljine, nekoliko puta su me testirali za gestacioni dijabetes. Znala sam da će svaki test biti negativan. Kako? Zato što iako sam debela, zapravo sam ceo život na ivici hipoglikemije. Taj isti doktor me je redovno lečio od nesvestica koje sam imala usled niskog nivoa šećera u krvi. Ali mi je svaki put naznačavano da je to samo trenutno stanje stvari i da će jednog dana usled moje težine to biti preokrenuto te da ću se onda boriti da smanjujem nivo šećera u krvi umesto da ga kao sada povećavam.  Doktori dakle nikad nisu verovali nalazima već su me terali da se nanovo vraćam za nova testiranja.

Odmah nakon porođaja doktor mi je u ruke stavio mališu koji se migoljio, i tek sam se zagledala u njegovo lepo lice kada sam čula medicinsku sestru kako pita doktora koliko ja imam kila. I doktor joj je odgovorio.

Na šta je sestra pitala: „Gestacioni dijabetes?“.
„Nema, iako deluje kao da bi trebalo da ima, a?“, doktor joj je odgovorio. Sestra je potvrdno klimnula glavom. U tom momentu ja sam upravo u rukama držala novorođenče, a oni su me podsećali na to da očekuju da umrem.

Već dva puta sam išla na klinike koje se specijalizuju u operativnim procedurama za regulisanje gojaznosti. Nikad se nisam radovala što sam tamo. Nikad nisam pomislila „ovo radim za sebe“, već sam mislila „ne mogu više da živim sa tim da mi ceo svet preti smrću“. Odlazila bih u te klinike nakon nebrojenih napada panike u sred noći izazvanih strahom da je bol koji osećam u kolenu samo najava crne sudbine, i nakon drugih podsetnika da je moje telo tempirana bomba. Sedela sam tamo i slušala o tome kako ću biti spašena time što će mi iseći deo tela, rizikujući smrti, i naknadnim celoživotnim srkanjem hrane (koju ću morati da se potrudim da ne ispovraćam). Na klinici bi zapisali moju trenutnu kilažu i zatim dosta smanjili tu cifru – na cifru za koju obećavaju da garantuje da ću moći da vidim decu kad odrastu.

Svaki put bih posle otišla kući i plakala. Svaki put bih gledala svoje telo u ogledalu – telo koje je moja mama držala kada sam bila mala i njena voljena ćerkica, telo koje je rodilo moju voljenu decu, telo koje je učestvovalo u svakom zagrljaju koji sam dala, u svakoj reči koju sam napisala i u svakom uspehu na koji sam bila ponosna. Zapitala bih se onda „zašto ovaj svet uporno tvrdi da hoćeš da me ubiješ?“. Zatim pomislim da sam blesava i slaba, i jasno mi je da dozvoljavam svetu da mi diktira kako ću živeti, umesto da verujem sebi. Nisam istrajala u planovima sa operacijom, nisam uspela ni u tome. To su neki od najgorih momenata u mom životu.

Smešno je to što iako moje telo ne pokušava da me ubije, nešto u mom telu ipak to radi. Ja se ceo život borim sa smrtonosnom hroničnom bolešću. Bolest je ta koja mi zapravo napada telo, to isto telo koje mi svi govore da hoće da me ubije. A moje telo se bori protiv te bolesti. Ipak, doktori me ne podsećaju redovno da ta bolest pokušava da me ubije, i celo društvo oko te bolesti nije smislio bezbrojne mimove koji prikazuju moju neminovnu smrt. To bi bilo okrutno, je li? U stvari, društvu se živo jebe da li će me ta bolest ubiti ili ne. Ali moje telo plus to telo koje je moja jedina odbrana od te bolesti – je konstantno optuživano da je ono neprijatelj protiv koga bih morala da se borim. Ajde sad pogađajte koliko puta sam morala doktoru/ki da kažem da ne želim da se merim u poređenju sa tim koliko puta su me oni sami pitali o toj bolesti?

Ne, moje telo ne pokušava da me ubije, već sam ja umorna od bitke sa društvom koje mi uporno to poručuje. I da me telo faktički ubija i da se svako od njihovih zloslutnih zdravstvenih predviđanja obistini, i da je jedini način da preživim to da vidim sopstveno telo kao neprijatelja, da vodim svakodnevnu bitku sa njim, i da svaki jebeni dan budem podsećana da ću možda umreti – kakav bi to život bio onda? Ko je ikad uspeo da ozdravi time što je mrzeo sebe?

Ja sam ljudsko biće i moje telo je deo mene. Zaslužujem da živim ili umrem i da budem slobodna da se volim – da volim celu sebe – i to bez straha. Molim vas, prestanite da mi govorite da ću umreti, jer je to ono što me ubija.   

Izvor: I’m So Tired of Being Told that my Fat Body is Going to Kill Me  (pristupljeno 05.06.2017.)
Datum objavljivanja: 19. maj 2017. godine
Za Mrežu Žene protiv nasilja prevela: Nina Đurđević Filipović