14. mart, 2013.

Karen Tajag Vertido prepričava njena skorašnja iskustva o korišćenju Opcionalnog protokola[1] Konvencije o ukidanju svih oblika diskriminacije žena (Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against Women – CEDAW[2]). Ovaj tekst je kopija prezentacije koju je Gđa. Vertido održala tokom Dana diskusije o opštim temama pristupu pravdi CEDAW komisije, februara 2013. Prenosimo ga uz njeno odobrenje.

Čast mi je da sam danas ovde sa vama. Mislim to najiskrenije. Ipak, takođe osećam i neku nelagodu usled toga šta me je kvalifikovalo da danas ovde govorim. Više bih volela da sam pozvana zato što sam najveća ekspertkinja u svetu po nekom pitanju. Ali nažalost ja to nisam. Ovde sam da bih vam pričala moju ličnu priču silovanja i pravnom procesu koji je usledio.

Silovana sam 29. marta 1997. u gradu Davao na Filipinima. Ma koliko to samo iskustvo bilo užasno ono se ne može porediti sa neizrecivim bolom koji me je pratio narednih deset godina. Moj slučaj silovanja bio je ono što se u terapiji smatra klasičnim silovanjem. Poznavala sam muškarca koji me je silovao. On je bio bivši predsednik organizacije u kojoj sam ja bila izvršna direktorka. Silovanje se dogodilo u poslovnom ambijentu. Pretpostavljam da je bilo neminovno da će taj slučaj biti naširoko pokriven od strane medija s obzirom na to ko su bili glavni akteri slučaja – a to je mač sa dve oštrice. Veće interesovanje za slučaj rezultiralo je time da sam ja iskusila povećanu stigmatizaciju. Ali sa druge strane i ja sam imala priliku da razotkrijem njega za osobu koja jeste: kriminalac i silovatelj a ne cenjeni muškarac kakvim se prikazivao.

Činjenica da je suđenje trajalo 9 godina znači da su mi tokom tih 9 godina rane otvarane više puta, i to taman kad su bile spremne da se zacele. Takođe je značilo da nisam imala neophodno vreme i energiju da posvetim novom poslu. Sa prethodnog posla sam otpuštena – upravni odbor je rekao da unosim razdor. A novi posao mi nije bio suđen jer i jednom kad sam završila sa zahtevnim suđenjem napunila sam 50 godina i druge poslovne realnosti su preuzele uticaj. Na kraju, izgubila sam nešto što cenim najviše na svetu: finansijsku nezavisnost.

Prepreke u ostvarivanju pravde na Filipinima

Tokom godina dok je trajalo suđenje, između ročišta, samo-inicijativno sam učila više o specifičnostima situacije u kojoj se nalazim. Prolazila sam kroz pravne i psihološke knjige, upoznavala se sa aktivistkinjama za ženska prava, išla sam na terapiju i upoznavala sam žene koje su bile u sličnoj situaciji. Ali nisu bile u istoj – jer se moja priča razlikuje samo po jednoj stavci: ja sam govorila javno protiv silovanja i bilo koje forme nasilja u svakoj prilici koja mi se ukazala.

Kultura ćutanja je veoma jaka na Filipinima. Silovane žene ne pričaju o tome šta im se desilo; a još manje prijavljuju silovanje policiji. A i zašto bi? Ako bi to uradile iskusile bi samo jače poniženje od strane javnosti. A na to sve dolaze i podaci koji pokazuju da su filipinski sudovi ozloglašeni usled oslobađajućih presuda muškaraca optuženih za silovanje.

Siromaštvo je primarna prepreka na putu ka pravdi. Usled manjka novca puno žena se ne usuđuje da javno priča o svemu, kao što sam ja to radila. Možda vas interesuje kako sam uspela da platim 9 godina suđenja? Dobijala sam mnoge donacije, neke od kojih su došle sa cedeljucima na kojima su bile reči ohrabrenja i želje da nastavim borbu. Te donacije sam dobijala od osoba koje su po pravilu kroz moj slučaj pokušavale da rade na sopstvenim slučajevima nasilja. Od velike pomoći je takođe i bilo to što je moja advokatkinja, nepopustljiva aktivistkinja za ženska ljudska prava, radila besplatno.

Krivljenje žrtve je još jedna prepreka ka pravdi. Smatra se da je žena koja je jaka i u kontroli u stvari arogantna, dok se muškarcu sa istim osobinama ljudi dive zato što je tako odlučan. U mom slučaju verovalo se da je silovanje zaslužena kazna zato što sam imala posao i poziciju koju sam imala. Uostalom, mnogima u Davau nije jasno šta sam ja uopšte tražila na tom poslovnom sastanku te večeri.

Manjak obrazovanja se uvek navodi kao osnova za opšte prihvaćene mitove i zabluda koje okružuju pitanja ženskih prava. Čak i u ovim modernim vremenima neki filipinci veruju da žena koja nosi šorc poziva da je neko siluje. Sramota usled manjka obrazovanja sprečava mnoge žene da se obrate policiji za pomoć. Čak i sudije pate od manjka obrazovanja po pitanju realnosti ženskih života. Mnoge sudske odluke bazirane su na seksističkim mitovima. Muškarac koji je mene silovao je oslobođen optužbi zato što je sutkinja verovala da žena poput mene, koja je dobro obrazovana, ne može biti ujedno i toliko glupa da je neko siluje. Što znači da sam ja onda jedino mogla da odobrim da me neko siluje. Sutkinja nije prepoznala taj oksimoron.

Užasno me je sramota svaki put kad vidim da se moja zemlja pojavi na listi najkorumpiranijih država na svetu. Korupcija ima jak uticaj i na sudstvo, kao i na sve delove državnog aparata i privatni sektor. Opoziv glavnog sudije Vrhovnog suda prošle godine kao i suđenje bivšem predsedniku daju mi nadu da ćemo možda jednog dana i rešiti taj problem. Ali za sada ipak moramo da se snalazimo u korumpiranom sistemu. Korupcija je sveprisutna, i plašim se da će nam trebati više vremena i jača politička volja kako bi samo malo smanjili njen uticaj.

Filipini ne manjkaju zakone namenjene promociji i zaštiti ženskih prava. Zakon protiv silovanje iz 1997. godine definisao je silovanje kao kriminalno delo. Zakon protiv trafikovanja ljudima kažnjava trafiking bez obzira da li je trafikovana osoba dala pristanak ili ne. Zakon protiv nasilja nad ženama i decom usvojen je 2004. godine. I konačno, takozvana „Magna Karta“ ženskih prava izglasana je avgusta 2009. godine i sada predstavlja zakon koji pokriva sve aspekte zaštite žena.

Postavlja se pitanje zašto su onda filipinke i dalje žrtve seksualne diskriminacije, prekršaja i nasilja? Jedini odgovor leži u činjenici da rodna senzitivnost i jaka politička volja neophodna za sprovođenje zakona i dalje manjkaju.

Pravda putem Opcionalnog protokola CEDAW konvencije

Obratimo sada pažnju na mogućnosti koje otvara Opcionalni protokol CEDAW konvencije. Onog dana kada je moj silovatelj oslobođen u sudu ja sam se osetila kao da sam umrla. Ali samo saznanje da postoje resursi negde van filipinskih sudova koji mogu da mi omoguće pravdu me je vratilo u život. Novembra 2007. poslale smo pismo CEDAW komisiji. Jula 2010 Komisija je objavila svoj stav – podržala je moju tvrdnju da su mi prava zaista još jednom prekršena u procesu pred filipinskim sudovima i to nakon prvog napada protiv moje časti i mog tela od strane tog izopačenog muškarca.

Narednih godina razmenjen je niz pisama između mojih advokata/kinja i predstavnika/ca vlade Filipina a to sve putem Komisije. Zvanični stav vlade Filipina bio je da stavovi CEDAW komisije nisu obavezujući, i to iz dva razloga: prvo, nisam iscrpela sve mogućnosti pravnog sistema na Filipinima – što znači da se nisam obratila Vrhovnom sudu da revidira presudu; i drugo, vlada Filipina je smatrala da stavovi CEDAW narušavaju suverenitet države. Moja advokatkinja je odgovorila pismeno predočavajući zašto bi odlazak na Vrhovni sud bio uzaludan trud s obzirom na stanje stvari u filipinskom sudskom sistemu. Po pitanju narušavanja suvereniteta mi smo tvrdili da s obzirom da su Filipini ratifikovali CEDAW država je takođe i prihvatila stavke konvencije. Trenutno deluje kao da je ovo nepremostivi problem i ja sam sluđena čekajući da vidim kako će se sve završiti. Ili je ovo u stvari kraj? Iskreno se nadam da nije. Ne može da bude ovako.

Kada pojednostavim sve i dalje se pitam zašto moja vlada odbija da se ponaša u skladu sa CEDAW konvencijom koju je ratifikovala? Zapanjena sam zato što ne vide divne beneficije toga da ni jedan deo društva ne bude postavljen u podčinjenu ili eksploatisanu poziciju. Zašto se vlada toliko protivi da se uradi više za žene – počevši od toga da ispoštuje sporazum koji je država potpisala time što će uraditi kako nalažu stavovi izneseni u mom slučaju. I ako vlada Filipina na kraju ne ispoštuje te stavove da li bi urgiranje od strane UN CEDAW komisije bilo od ikakve pomoći? Da li je Komisija voljna i da li ima mogućnosti da ih nežno uputi u pravom smeru? Da li je to iole primereno? Šta će ostati od Konvencije ukoliko vlade odbijaju da je ispoštuju? Naravno, ja nemam uvide u situaciju koje imaju mnogo moćnija tela.

Ovaj slučaj će možda ostati nezavršen, proizveši mnogo više pitanja nego odgovora. Ali sam ja i dalje optimistkinja. Pitanja koja se postavljaju su tu kao odraz idealnijeg sveta koji je nežniji i finiji prema ženama; i bolji za sve ljude. A danas sam veoma srećna jer sam sa ljudima koji teže tom istom svetu. Kad nas je toliko, kako onda može da se desi da taj san o boljem svetu ne postane realnost?


Karen Tajag Vertido je autorka „Karen Tajag Vertido protiv Filipina“.

______________________________

[1] Ratifikacijom Opcionog protokola , država priznaje nadležnost Komiteta za ukidanje svih oblika diskriminacije žena - telo koje prati poštovanje Konvencije od strane država članica - prima i razmatra žalbe pojedinaca ili grupa u okviru svoje nadležnosti.

[2] Konvencija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena

Izvor: Karen Tayag Vertido on using the Optional Protocol to CEDAW