Istina o ženama koje “lažno prijavljuju“ silovanje

Ideja da žene “lažno prijavljuju“ silovanje postoji svuda, od EM Forestera do TV serija.
Pitanje je zašto? U stvarnom životu lažne optužbe silovanja su izuzetno retke.

Joseph and Potiphar's wife by TintorettoPostoji ideja da je lažna optužba seksualnog napada jedno od oružja na raspolaganju osramoćenim ženama. Muškarci imaju pesnice i novac i pretnje smrću; a žene imaju ovo. Dovoljan je jedan bojažljiv poziv policiji u ponedeljak rano ujutru koji će rezultirati sirenama, policijskom intervencijom i hapšenjem njenog bivšeg na poslu. Scena se nastavlja dok mu tužni policajac pokriva glavu i ubacuje u auto.

To je priča koju znamo napamet. Jedna od onih scena koju smo gledali/e pod pozorišnim svetlima, čitana nam je dok smo padali/e u san, ispisana nam je po koži toliko puta da je ušla u memoriju krvnih ćelija. U visokoj i prizemnoj kulturi, u literaturi i u sapunicama, u Ubiti pticu rugalicu i Put u Indiju i O miševima i ljudima. U crtanoj filmu Saut park i filmu Divlje strasti. Kao i u Bibliji – kada Peterfirijeva žena optuži slugu Josifa da ju je silovao nakon što je on odbio njeno udvaranje. Tintoreto je naslikao scenu gde ona njemu trga odeću; Rembrant je naslikao kako prepričava mužu šta se desilo. Josif stoji u polu-mraku, a ona je okupana blagim belim svetlom. U filmu Diplomac, Gospođa Robinson govori svojoj ćerki da ju je Ben silovao kako bi prekinula njihovu vezu. U Holioaks seriji pre dve godine napravljen je eksperiment gde su gledatelji/ke pozvani/e da oforme “porotu“ i odluče da li je Gili zaista silovao Džeki – što se na kraju završilo oslobađajućom “presudom“. Trenutni tok priče Holioaks serije prati Kevina koji lažno optužuje Brendana za seksualni napad. U seriji Dekster, jedna od propratnih priča prati Deksterovog kolegu Batistu koji je okrivljen za silovanje nakon što je imao obostrano željeni seksualni odnos. U Ijan Mekjuanovom Iskupljenju, vidimo zbunjenu svedokinju kako lažno optužuje Robija za silovanje njene sestričine. I tako dalje i tako dalje. U Džilijan Flininoj najnovijoj knjizi Nestala devojka, glavna junakinja (obratite pažnju da ne čitate ovaj deo ukoliko planirate da pročitate knjigu) čak dva puta lažno optužuje za silovanje: jednom da bi se osvetila, a drugi put da bi obrazložila ubistvo. Album Kleveta Strikland Banka, repera Plan B, je priča o soul muzičaru koga greškom osude za silovanje.

To je zaplet koji postoji jer je moćan – on pokreće radnju i zbunjuje čitaoca/teljku, i izaziva saosećanje na jedan sirov i bolan način. To je priča koja će odraditi posao, ali je takođe i priča koju moramo preispitati. Kao što je blogerka Dženifer Kesler navela prilikom poređenja silovanja na televiziji sa ubistvom: „Niko nikad ne pomisli: možda je žrtva ubistva i želela da umre, možda je to bila obostrano željena smrt“. I dok  je poruka koju dobijamo sa TV-a da je  „ubistvo loše“, i dalje ostaje ideja da silovanje može biti komplikovano pitanje. I da žene lažu.

Ali to je sve fikcija. To je fikcija. A kada se zaista dese situacije sa lažnim optužbama silovanja one ipak postaju glavna vest iz istih razloga – senzacija i uzbuđenje, a i prouzrokovaće neke osećaje makar u vama. Ovakve priče su vest i zato što su tako retke. Dnevne novine Dejli mejl specijalizirale su se za neprekidno propagiranje te vrste narative, sa pričama poput „Laži o silovanju koje su uništile naše živote“ – koriste frazu „vikati silovanje“[1] u 54 naslova samo tokom prethodne godine. Naslovi poput „Grešne žene koje su lažno prijavile silovanje sada moraju da opravdaju fotografije na kojima su sa još tri osobe u krevetu“ prikazuju žene kao veštice koje samo spletkare, što su čitaoci i onako mislili. Veštice koje koriste seks kao oružje, čija moć leži jedino u njihovom telu. Iako sam navela stvarne slučajeve lažnih optužbi, ipak je ideja da je to rasportranjena pojava  i da je to žensko oružje ono što je fikcija.

Skorašnja Analiza Državnog tužilaštva Velike Britanije pokazuje da je sama kulturološka ideja da su lažne prijave silovanje rasprostranjena pojava – pogrešna. Analiza pokazuje da je u periodu od 17 meseci bilo 5,651 slučaj pravnog gonjenja slučajeva silovanja, ali samo 35 slučajeva pravnog gonjenja usled lažnih optužbi silovanja. U slučajevima kada su osobe mlađe od 18 godina, skoro je 40% svih prijava bilo inicirano od strane roditelja – što dodatno dosta smanjuje broj prijava od “žrtvi“. U skorije vreme imali smo slučaj silovanja u Stabenvilu, gde je nesvesna tinejdžerka silovana i snimama od strane očevidaca koji su navijali za silovatelje. U epilogu priče saznali smo da su dve devojke uhapšene jer su pretile žrtvi nakon što su silovatelji dobili osuđujuće presude. Mnoge uznemiravajuće istine sada isplivavaju na površinu. Između ostalog i činjenica da kada ceo svet nije na strani žrtve i druge žene će se priključiti kulturi silovanja kako bi se osećale bezbedno. To je ujedno i jedan od efekata neprekidnog održavanja fikcije da žene lažu o silovanju – na kraju se međusobno napadamo.

___________________________________________

[1] Napomena na prevod: aludiranje na priču „Dečak koji je vikao vuk!“

Tekst u originalu dosupan na:
The truth about women 'crying rape'