PRVO JE STIGLO JEDNO PISMO

Sećam se, pismo je stiglo iz Ljubljane na moju kuću, oktobra 1990.  Poslato je bilo na desetak adresa u Beogradu, za par feministkinja i par gejova. Tada se otvarao gej-lezbejski Roza Klub u Ljubjani, i oni su pitali hoćemo li i mi da otvorimo jedan sličan Roza Klub u Beogradu. Zvao me je tada Dejan Nebrigić telefonom iz Pančeva, kome je takođe stiglo pismo, i rekao mi je: “Ajde mi da se skupimo.”  Zbog pisma iz Roza Kluba. Dejan je telefonirao gej poznanike i tako je u stvari počelo samoorganizovanje: prvi susret je bio u poslastičarnici Hotela Moskva.  Nisam nikada saznala zašto baš tamo, ali neki gej muškarci su pričali kako su tamo ranije tradicionalno dolazili gejovi na kafu. Ja sam tada već imala iskustvo okupljanja iz feminističke grupe Žene i društvo, dakle nije mi to bilo neobično da sedimo zajedno zbog nekog političkog i ličnog razloga.

Ali ovo je bilo različito. U grupi je bilo puno muškaraca i malo žena, samo par nas. Prvo smo se malo gledali, kako ko izgleda, da li nam se smeši. Većina nas se nikada pre nije videla na jednom mestu - toliko nas u našem gradu!  Ah kako je to bilo uzbudljivo, nismo jedine!  Videla sam ih na slikama, u knjigama, u Njujorku, ali ne u Beogradu. Da, to su važne kote u mapama naše žudnje!  U istoriji grada!  U udžbenicima o društvenim pokretima. Prvi put: Četiri lezbejke se dogovaraju na javnom mestu.

Tako je počelo – nakon par okupljanja u kafeima, prešli smo u stanove. Nakon toga nam je trebalo ime i cilj, kako ćemo se zvati i šta želimo da radimo. U jednom od tih prvih sastanaka, Boris Liler je rekao: “ARKADIJA, zemlja ljubavi i slobode...” .   Od svih predloženih imena ovo je imalo najviše podstaknutih fantazija, pa je onda i dobilo najviše glasova. Pored toga u Francuskoj je već početkom veka bio jedan časopis sa istim imenom koji je između ostalog štampao homo tekstove.  Dakle naše ime već je bilo deo evropske homoseksualne istorije.

Sledeće dve godine prošle su u dogovorima, susretima, par međunarodnih konferencija, i pripremama za statut Arkadije.  Kada su počeli ratovi u bivšoj domovini, i neke/i od nas smo odmah krenuli sa antiratnim aktivizmom, tako da okupljanja Arkadije nisu bila česta, ali je zato  jedna od tema bila nacionalizam.   Nekoliko nas (Dejan, Boris i ja) smo bili sasvim sigurni da Arkadija ne sme biti nacionalistička, i da grupa treba da promoviše ljudska prava svih diskriminisanih populacija.

Arkadija je prvih četiri godine šetala od jednog do drugog prostora, i na kraju se smestila u Centar za ženske studije. Tako smo 1994. štampali prvi mali bilten ARKADIJA, i krajem godine još jedan. Te godine broj lezbejki je počeo da se uvećava.   Iskustvo ženskog pokreta, organizovanja, rada na emocijama kroz radionice, bilo je od ključne važnosti za razvoj grupe. Žene Arkadije bile su aktivne, spremne za saradnju: ženski pokret je doneo metode rada i principe koji su olakšavali procese udruživanja. Tako je 1995. jedan deo lezbejki poželeo da se razdvoji od gej muškaraca iz Arkadije. Lezbejke su tada već uveliko bile aktivne u organizaciji, logistici - oba biltena je pripremala Jelica Teodosijević, ono malo para za štampanje došlo je od feministkinja lezbejki,  sve radionice facilitirale su lezbejke ženskog pokreta – autonomne i spremne lezbejke Arkadije odlučile su da se samoorganizuju.

Parada ponosa, Beograd 2010 Grafit u Beogradu
Parada ponosa, Beograd 2010
Parada ponosa, Beograd 2010.    Foto: Tijana Popivoda

Tako je bilo - želja se ostvarila.  Ljiljana Živković je krenula da nas organizuje, Jelena Labris je našla ime za grupu, i mi smo krenule da se vidjamo svakog petka kao Labriskinje.  Labris je bilo ime već u istoriji lezbejskog medjunarodnog pokreta.  Bilo nam je važno da smo snažne i samostalne, a «labris» je baš to označavao:  žene koje koriste jednu stranu sekire da kopaju zemlju, dakle da seju, grade i hrane sebe i druge, a drugu stranu sekire da se odbrane od neprijatelja.  Tako da nisu bile zavisne od muškaraca ni u ratu ni u miru.

Tako je nastao Labris, tokom teških godina Miloševićevog totalitarnog režima.  Okupljale smo se ui dalje u prostorima Centra za ženske studije i Autonomnog ženskog centra, ponekad i u Ženama u crnom.  Tih godina, bilo je nejasno šta su ne-vladine organizacije, i da li će uopšte moći jedna lezbejska organizacija da se registruje, obzirom da je kasnije odbijeno registrovanje «Džentlmen»a, koju je u Panćevu hteo da pokrene Dejan Nebrigić.   Jedan deo feministiknja iz grupe bile su aktivne u anti-ratom pokretu. Nekoliko njih već su napustile zemlju neprijatljesku lezbejkama, i krenule ka Berlinu, Londonu, Australiji, SAD, itd.  Lezbejska prava nisu bila na programu ni novoosnovanih organizacija za ljudska prava, a kamoli države.  Dakle, kao i mnoge druge hrabre lezbejke u svetu, u državama u kojima je biti lezbejka opsano na smrt, Labriskinje su radile i organizovale se.

Pokretačice i liderice Labrisa su bile najvećim delom i u ženskom pokretu, tako da su principi organizovanja bili u procesu.  Pored toga pojmovi ženskih ljudskih prava i diskriminacije su već bile usvojene vrednosti. Aktivizam je podrazumevao biti solidarna sa svim grupama koje su diskriminisane. Tako su lezbejke bile na demonstracijana na Medjunarodnom danu protiv fašizma, 9 novembar, zatim na dane protesta protiv diskriminacije Romkinja i Roma, na akcijama povodom 50 godina Medjunarodne deklaracije ljudskih prava 1998,  stajale za Osmi mart Medjunarodni dan za prava žena, potpisivale proteste za prava žena, Albanki i Hrvatica, za prava žena sa invaliditetom, za prava dece i žena koje su izložene muškom nasilju tokom kampanji 16 Dana aktivizma protivnasilja nad ženama.....  ponekad zajedno sa našim gej drugarima, zatim prigovaračima savesti i drugim anti-militaristima.

A u medjuvremenu smo radile na svojim životima kroz redovne radionice.  Ko smo mi u homofobičnom svetu?  Šta nas plaši, odakle naši strahovi i sramote?  Šta želimo znati o sebi i drugim lezbejkama?  Želje, snovi, erotika lezbejske žudnje.... sve su to bile teme o kojima smo razmenjivale iskustva.  Stavljati doživljaje u reči za mnoge je bilo jako teško, uravo zato što su lezbejke stigle iz sveta «bez mapa i bez jezika» kako je davno rekla Adrienne Rich.  Upravo zato nam je bilo tako jako važno da govorimo jedna drugoj, jer mnoge od rečenica koje smo izgovorile u Labrisu, nikada i nigde pre toga nismo se usudile reći.

A onda 2000. godine, po prvi put Labriskinje su se registrovale, iznajmile svoj prostor za rad i organizovanje.  Nakon velike žurke GOTOV JE, još jedna Lezbejska nedelja, sa sestricama lezbejkama iz Hrvatske, Makedonije i Slovenije. Kakva radost!  Gotovo je sa režimom, mislile smo mi, Ulazimo u Evropske standarde, nadale smo se.  Ljudska prava postaju faktor razvoja društva, kakve lepe želje. Nagoveštava se nacrt za novi ustav,  za anti-diskriminacioni zakon, za zakon o ravnopravnosti polova. Ali samo već sledeće godine bilo je suviše rano. Naš pokušaj da organizujemo Dan ponosa lezbejki i gej muškaraca završio se napadom oko hiljadu fašistički orijentisanih muškaraca na sve učesnike i prolaznike i simpatizere parade Ponosa.  Udarci, batine, šipke, gadjanje, krv, strah, jaja po kosi, trka, bežanje.  Bile smo hrabre, i puno smo naučile tog dana, 27 juna 2001 u Beogradu na Trgu republike. (A ni jedan od tri gorenavedena zakona kojima smo se nadale ni danas 5 godina kasnije nije donesen.)

Deset godina Labrisa su deset godina ponosa i rada, aktivizma i ljubavi za žene koje vole žene. Mi dolazimo punih ruku, rekla je Džoan Nestl:  Vi, moje lezbejske drugarice dale ste mi svet u kome moje reči mogu da žive, gde je moja ljubav ljubljena suncem, gde se moj bes pretvara u viziju mogućnosti i akciju.  Ovo su teška ali neminovna vremena.  Ovo su vremena u kojima jesmo. Dolazimo punih ruku.

2005.
Beograd