Mreža Žene protiv nasilja, Autonomni ženski centar i Mreža za Evropski ženski lobi, u okviru zajedničke kampanje Evropskog ženskog lobija i Saveta Evrope[1]

TRAŽE OD DRŽAVE SRBIJE DA IZMENI DEFINICIJU KRIVIČNOG DELA SILOVANJE

Seksualno nasilje nastavlja da bude jedno od najbrutalnijih oblika nasilja prema ženama koje u najvećem broju slučajeva ostaje neotkriveno i nekažnjeno. Zbog toga je Evropski ženski lobi tokom 2013. godine za 32 države Evrope objavio Barometar o silovanju[2] sa ciljem da se ukaže na sve one žrtve seksualnog nasilja koje nisu dobile pomoć i zaštitu. Barometar je prikazao da u skoro svim državama ne postoje posebni servisi/usluge za žrtve seksualnog nasilja, kao i da većina država evropskog kontinenta nema zadovoljavajuća zakonodavna rešenja kojima se štite žrtve ovih krivičnih dela.

Mada su definicije krivičnog dela silovanja unapređene tokom poslednje dekade od definicija koje se zasnivaju na upotrebi sile ili pretnje silom uz uslov da je žrtva pružila otpor, do definicija u kojima će se silovanjem smatrati svaki onaj čin za koji nije postojao izričit, slobodno dat pristanak, Barometar je pokazao da definicije koje se baziraju na upotrebi sile još uvek preovlađuju u definicijama većine zemalja Evrope, među kojima je i Srbija.

Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stav da definicije koje se zasnivaju na upotrebi sile ne pružaju dovoljnu zaštitu ženama od seksualnog nasilja, dok na drugoj strani, definicije koje se zasnivanju na nedostatku pristanka bliže su principu ljudskih prava o zaštiti telesnog integriteta.

Konvencija Saveta Evrope o suzbijanju i borbi protiv nasilja prema ženama i u porodici tzv. Istanbulska konvencija, koju je država Srbija upravo ratifikovala, izričito zahteva da države izmene definiciju krivičnog dela silovanje tako da bude kažnjiv svaki čin seksualne penetracije, bez obzira na oblik i prirodu tog čina, učinjen nad licem koje nije dalo svoj pristanak. Istanbulska konvencija ide i dalje i nalaže da pristanak mora biti dat slobodno, što će se ceniti u kontekstu svakog pojedinačnog slučaja.

Stoga se ženske organizacije u 32 evropske države organizuju i sprovode zajedničku kampanju kojom zahtevaju pravdu i podršku za žene koje su preživele silovanje.

Važeće zakonodavstvo, praksa i procedura u slučajevima silovanja

Krivičnim zakonikom RS propisano je da će se krivičnim delom silovanja smatrati ono delo koje je učinjeno uz primenu sile ili pretnje silom, što implicira da bi žena trebalo da pruža fizički otpor. Takođe, pravosudna praksa i pravna teorija stoje na stanovištu da će se krivičnim delom silovanja smatrati samo ona dela u kojima je došlo do penetracije muškim polnim organom, čak i kada su u pitanju deca. Svi drugi vidovi penetracije, rukom ili stranim predmetom, ili prisiljavanje na oralni seksualni odnos, ne smatraju se silovanjem niti prisilom na seksualni čin, već nedozvoljenim polnim radnjama.

Kazna za osnovni oblik krivičnog dela nedozvoljene polne radnje (stav 1 član 182 KZ) je novčana ili kazna zatvora do 3 godine, čak i u slučajevima kada su žrtve deca.

Krivični zakonik takođe propisuje da se krivično gonjenje silovanja u braku preduzima samo ako se žrtva pridruži krivičnom gonjenju, a ne ex officio, čak i ako postoje dokazi koji potvrđuju da je učinjeno krivično delo.

Ne postoje opšti niti specijalizovani Protokoli o postupanju sa žrtvama silovanja. Žrtve se nakon davanja izjave u policiji upućuju na ginekološki pregled, tokom koga se uzimaju vaginalni brisevi. Prilikom tog pregleda žrtve se ne testiraju na polno prenosive bolesti ili HIV, ne dobijaju pilule za hitnu kontraceptivnu zaštitu niti im se nudi razgovor sa psihologom. Takođe, ukoliko žrtve silovanja imaju i druge povrede na telu, te povrede se ne beleže od strane lekara sudske medicine, ne uzimaju se drugi biološki tragovi sa tela žrtve, tragovi sa odeće, niti se žrtve testiraju na droge za silovanje. Ukoliko odluče da budu pregledane od strane lekara sudske medicine, žrtve su dužne da snose trošak tog pregleda, koji iznosi najmanje 5.000,00 din. Ovo iz razloga što Instituti za sudsku medicinu pripadaju Medicinskim fakultetima, tj. pod ingerencijom su Ministarstva obrazovanja, a ne Ministarstva zdravlja.

U Srbiji ne postoje tzv. Krizni centri za žrtve silovanja (Rape Crises Center),  specijalizovane, besplatne službe podrške za žrtve, u kojima su na jednom mestu objedinjeni medicinska, psihološka i pravna pomoć i podrška.

U Srbiji ne postoje reprezentativna istraživanja državnih institucija o seksualnom nasilju. Jedini dostupni podaci su podaci Republičkog zavoda za statistiku o broju prijavljenih, optuženih i osuđenih lica za ovo krivično delo i podaci istraživanja Autonomnog ženskog centra iz 2003. godine, koje je pokazalo da je samo 6% žena sa teritorije Beograda prijavilo je seksualno nasilje od strane partnera.

Statistički podaci o krivičnim delima protiv polne slobode[3]

Tabela - Broj prijavljenih, optuženih i osuđenih za krivičnih dela protiv polnih sloboda u periodu od 2000 – 2012.god.

Podaci za krivično delo silovanje

• 2009.g. – 77 osuđenih, svi na kaznu zatvora
• 2010.g. - od 62 osuđenih, 2 je osuđeno na uslovne kazne, 1 proglašen krivim, ali oslobođen
• 2011.g. – od 59 osuđenih, svi na kaznu zatvora

• 2009.g. - registrovana je 56 žrtva - 26 žrtvi su bila deca (7 dece mlađe od 14 godina i 19 dece starosti između 14 i 18 godina)
• 2010.g. - registrovana je 56 žrtva - 21 žrtva su bila deca (1 dete mlađe od 14 godina i 17 dece starosti između 14 i 18 godina)
• 2011.g. - registrovano je 48 žrtava, 13 žrtvi su bila deca (5 dece mlađe od 14 godina i 8 dece starosti između 14 i 18 godina)

Podaci za krivično delo nedozvoljene polne radnje

• 2009.g. – od 86 osuđenih, 26 je osuđeno na uslovne kazne, 13 na novčane
• 2010.g. - od 47 osuđenih, 14 je osuđeno na uslovne kazne, 3 na novčane
• 2011.g. – od 58 osuđenih, 18 je osuđeno na uslovne kazne, 18 na novčane

• 2009.g. - registrovana je 71 žrtva - 43 žrtve su bila deca (23 dece mlađe od 14 godina i 20 dece starosti između 14 i 18 godina)
• 2010.g. - registrovano je 47 žrtava, 21 žrtva su bila deca (9 dece mlađe od 14 godina i 12 dece starosti između 14 i 18 godina)
• 2011.g. - registrovano je 77 žrtava, 52 žrtve su bila deca (36 dece mlađe od 14 godina i 16 dece starosti između 14 i 18 godina)

Izveštaj o podacima i praksi u Srbiji pripremila Vanja Macanović,
Autonomni ženski centar