Saopštenje za medije povodom uništavanja grobnih mesta kurdskog naroda

Nekoliko meseci neposredno pred održavanje opštih izbora 2015. godine, Turska država vodi strategiju rata koja se nastavlja nesmanjenom žestinom do danas. Tokom ovih nekoliko meseci, Turska država je počinila ratne zločine bez obraćanja pažnje na zakone o ljudskim pravima i Islamsku pravnu tradiciju. Komisija za narod i veru Kongresa slobodnih žena (Kongreya Jinên Azad) je zabrinuta zbog činjenice da je, nezavisno od zločina i vanzakonskog tretmana usmerenih na ljudska bića i prirodu, u porastu takođe i sistemska agresija usmerena na tela preminulih.

Između 11. septembra i 23. oktobra 2015. godine, u kurdskim gradovima Ağrı, Muş/Varto, Van/Çatak, Bitlis/Garzan, Mardin/Nusaybin, Hakkari/Cudi , Kars, Dersim, Diyarbakır/Lice, Siirt i Diyarbakır/Dicle, snage bezbednosti su bombardovale i uništile jedanaest groblja, grobnih mesta članova/ica PKK koji/e su izgubili/e živote u različitim mestima tokom dugotrajnog rata u Kurdistanu.  Džamije i religiozna mesta okupljanja koja su deo groblja (Alevi cem) su uništena pod izgovorom da su služile kao mesta sastajanja i skladištenja vojnog arsenala PKK.

Trenutni pravosudni sistem zadržava kategoriju kazni iz poštovanja prema preminulima. U Islamu, kada osoba premine, samo Bog može da je nagradi ili kazni. Iz ugla religije, ali i ljudskih prava, mučenje tela preminulih je apsolutno neprihvatljivo. Lokalni narod koji je učestvovao u stvaranju ovih groblja za gerilce intimno se vezuje za njih; oni su svetinja za njihova kolektivna sećanja i svet duhovnosti. Uništavanjem groblja i tela preminulih, snage bezbednosti grubo krše i narušavaju religiozna osećanja i duhovne vrednosti kurdskog naroda, čime nanose rane koje je teško zaceliti celokupnom političkom telu.

Iako smo često sputavani od strane AKP-a, mi smo istrajni u tome da stvorimo Komisiju istine i pomirenja, što bi bio ključni korak pri demokratskom i mirovnom rešavanju kurdskog pitanja. Pa ipak, za zdravo funkcionisanje ove komisije od velike je važnosti očuvanje grobnica.

Svedočimo sramnim vremenima kada su tela mrtvih muškaraca i žena svlačena, mučena i vređana nezamislivim rečima i delima, izvlačena na ulice i javne trgove pomoću vojnih vozila, dok se video zapisi ovih nedela dele putem društvenih mreža. Mučenja se nastavljaju u bolnicama gde se mrtva tela odnose. Autopsije se sprovode uz predrasude, a porodice i prijatelji preminulih su izvrgnuti verbalnom i fizičkom nasilju.

Iako je Evropski sud ljudskih prava već osuđivao Tursku za slične zločine u prošlosti, Turska država nastavlja sa mučenjima preminulih bez obzira na moguće pravne posledice takvih neljudskih praksi. U pravnim okvirima ovakvo ponašanje se vodi kao “nepoštovanje preminulih; ponižavanje javnosti i podsticanje nasilja i neprijateljstva; kao i vređanje uspomene na preminule”. Sa druge strane, u islamskom pravosuđu, ovakvo ponašanje je okarakterisano kao “müsle” i strogo je zabranjeno i osuđivano; tela preminulih i ceremonije sahranjivanja, čak i najvećih neprijatelja, se smatraju svetim i nepovredivim. Članci 77 i 94 turskog Krivičnog zakona eksplicitno definišu ove slučajeve kao “mučenje i zločin protiv čovečnosti”. Pod naslovom “Napad na uspomenu na preminule”, član 130 preminule prestaje da definiše kao osobe, ali im garantuje pravnu zaštitu i imunitet. Prema zakonu, kažnjiv je “napad na uspomenu”, kao i “oštećenje i/ili uništavanje tela ili njenih/njegovih kostiju”. Prema tome, država koja pokazuje poštovanje prema svojim preminulima, takođe im pruža pravnu zaštitu pod aktom “zločina protiv slobode veroispovesti”.

Vojne intervencije usmerene na momente trajanja ceremonija sahranjivanja pod izgovorom zaustavljanja propagande PKK, kao i uništavanje grobnica i okolnih religioznih mesta, konstantno se ponavljaju, bez obzira na primedbe zasnovane na zakone o ratovanjima i verske ukaze. Bez obzira na to što imaju saznanja o običajima našeg naroda tokom verskih praznika u džamijama, grobnicama i drugim verskim objektima, snage bezbednosti nastavljaju svoje napade dok ljudi učestvuju u obredima žrtvovanja.

Stotine majki, očeva i rodbine su sprečeni da obavljaju verske obrede na grobnim mestima svojih voljenih. U regijama koje su pod napadima, turske snage bezbednosti  su izrađivale grafite u kojima izvrgavaju ruglu tradicionalne vrednosti lokalnog naroda. Fašistička parola “Mrtav ili živ, svaki dan neko od vas, jednog dana svi vi” (“Ölünüzü dirinizi, her gün birinizi, bir gün hepinizi”) je objavljena danas.

Sveštenici, derviši i društvo u celini u Dersimu, morali su da se bave posledicama bombardovanja i uništavanja religioznih objekata i grobnica gde leže kosti preminulih koji su živote izgubili 1938. godine tokom masakra u ovom mestu. Ovo je samo nastavak viševekovnog negiranja postojanja i brisanja Ali društva u regiji, shodno logici masakra u Dersimu.

Količina državnog nasilja prema grobnicama ljudi koji se smatraju za neprijatelje ukazuje na ekstremno nepoštovanje i zanemarivanje od strane tuskih vlasti. Napadi na grobnice se vode kao “zločini prema čovečnosti” u međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima i verskim tradicijama – Muslimana, Hrišćana, Jezuita i Jevreja – bez razlike. Ni navodno nezavisno pravosuđe Turske, ni telo koje se bavi religioznim pitanjima, nisu odreagovali na zločine protiv religije, vere i čovečnosti. Uništavanje mesta koja predstavljaju zajedničko nasleđe svih ljudi, ne samo kurdskog naroda, uvredljivo je.

Kongres slobodnih žena ponavlja insistiranje naroda na ljudskosti i njihovoj odlučnosti da ostanu čovečni. Pozivamo vlasti AKP-a da odmah suspenduju svoje politike nasilja usmerene na naše duhovne i kulturne običaje i vrednosti. Zločini protiv čovečnosti ne smeju da imaju svoje mesto u svetu prava, etike, savesti, niti bilo koje religiozne tradicije. Podsećamo vlast na našu parolu “Čovek postaje čovek sa svim svojim osnovnim pravima i slobodama”, i pozivamo sve demokratski nastrojene patrije i grupe da se solidarišu sa nama u očuvanju ljudskih vrednosti.

Saopštenje prevela
Sanja Pavlović