Sve se svodi na to da policija de fakto ima dozvolu da vrši nasilje nad svojim suprugama i decom

domestic violence police

Nasilje u porodici se odvija u do zapanjujućih 40% porodica u kojima su članovi pripadnici policijskih snaga, ali policijske uprave uglavnom ignorišu problem ili ga stavljaju po strani, pišu bivša supruga pripadnika policije, Suzana Houp (Susanna Hope) i nagrađivana istraživačka novinarka Aleks Roslin (Alex Roslin) u novoj knjizi – Supruga policajca: Tajna epidemija porodičnog nasilja od strane policijskih službenika.

U njujorškoj državi Jutika, 2009. godine, policijski istražitelj Džozef Lungo mlađi (Joseph Lungo Jr.) ubio je svoju suprugu Kristin Palumbo Lungo (Kristin Palumbo-Lungo), tako što joj je naneo više desetina uboda u njihovom domu, a zatim je sebe izbo do smrti. Jedno od četvoro dece ovog para zateklo je zastrašujuću scenu po povratku kući iz škole tog poslepodneva.

Tadašnji šef policije Danijel LaBela (Daniel LaBella) je izjavio da je ubistvo bilo potpuno neočekivano – incident koji „niko nije mogao sprečiti ili predvideti“. Međutim, Kristinina porodica je podnela tužbu od 100 miliona dolara uz obrazloženje da grad i policijski zvaničnici nisu uradili dovoljno povodom Lungovog zabrinjavajućeg ponašanja pre ubistva.

Kristin je kontaktirala policiju barem pet puta u nedeljama pre nego što je ubijena, govoreći da se plaši da bi muž mogao ubitu nju ili decu, ali policijski supervizori su je obeshrabrivali od podnošenja prijave ili traženja naloga za zaštitu, navodi se u tužbi. U preliminarnoj presudi, federalni sudija se složio sa time da su policijska dela „povećala opasnost po Kristin, te da su svesno bila ravnodušna“. Grad se nagodio sa tužiteljima 2013. godine, plaćajući deci ovog para 2 miliona dolara.

Ovo ubistvo nije bilo izolovana tragedija. Bilo je neobično samo zato što je privuklo pažnju javnosti i jer je bilo tako krvavo. Zapanjujuća količina nasilja besni iza zidova domaćinstava gde žive policijski službenici, a policijska odeljenja rade jako malo po ovom pitanju. U većini slučajeva, policajci koji povređuju članove porodice rade to u strogoj tajnosti, dok njihove žrtve žive u očajničkoj izolaciji sa veoma malo nade u pomoć. Istraživanja pokazuju:

  • Zapanjujućih 40% policajaca, u jednom istraživanju u SAD-u, je priznalo da su bili nasilni prema svojim partnerkama ili deci u poslednjih 6 meseci
  • Drugo istraživanje je dalo vrlo slične rezultate – 40% policajaca je priznalo da je postojalo nasilje u njihovim vezama u poslednjih godinu dana. Stopa mogućnosti zlostavljanja od strane policajaca je 15 puta veća u odnosu na opštu populaciju.
  • Policijsko disciplinovanje je zapanjujuće slabo. Policija Los Anđelesa disciplinuje policajce optužene za porodično nasilje manje strogo od onih koji lažu ili ulaze u tuče tokom i van dužnosti. U policiji Portorika, 86% policajaca je ostalo aktivno u službi čak i nakon dva ili više hapšenja zbog porodičnog nasilja.

Deluje neverovatno da zločin takvih razmera i dalekosežnih društvenih posledica može biti toliko nevidljiv javnosti, a istovremeno javna tajna u većinski ravnodušnim zajednicama koje treba da sprovode zakone. To je zasigurno jedna od najnadrealnijih epidemija zločina ikada – istovremeno nepriznata, uopštena i praktično nedokazana.

Prigodno sumirajući ove nelogičnosti, penzionisami potpukovnik detektiv Mark Vin (Mark Wynn) iz policijske uprave Metropolitan policije iz Nešvila u Tenesiju je rekao 2013. godine za emisiju PBS-a: „Ono što je za mene neverovatno je da mi uopšte vodimo ovaj razgovor. Da li možete da nas zamislite da ovde sedimo i da razgovaramo o tome kako se vi osećate povodom policajaca koji koriste droge pre odlaska na posao, ili kako se osećate povodom policajaca koji s vremena na vreme opljačkaju banku, ili povremeno odluče da ukradu automobil? Mi ne bismo imali taj razgovor. Zašto nasilje prema ženama odvajamo od ostalih zločina?“

Nasilje u porodici je dovoljno teško za bilo koju ženu koja to preživljava. Skloništa, od kojih su mnoga nedovoljno finansirana, redovno odbijaju žene jer nemaju kapaciteta, dok je samo jedan od četiri incidenata u opštoj populaciji uopšte prijavljen policiji. Stotine lokalnih zajednica u SAD-u su usvojile zakone o „pretnji imovinom“ koji podstrekuju policiju da vrše pritisak na vlasnike poseda da izbace stanare koji neprestano pozivaju 911 zbog porodičnog nasilja, dodatno odvraćajući žrtve od traženja pomoći.

Zlostavljanje u porodici je daleko gore za suprugu ili partnerku policajca. Koga ona da pozove – 911? Šta ako se javi kolega ili prijatelj njenog supruga? Policijski službenici su obučavani za upotrebu fizičke sile i znaju kako nekoga povrediti bez ostavljanja tragova. Oni poseduju oružje i često ga nose kući. Čak i ako žena uspe da pobegne, gde će se sakriti? Oni obično znaju gde se nalaze skloništa za žene. Neka skloništa čak priznaju da su nemoćni da zaštite žene koje trpe nasilje od strane supružnika koji su policajci. Zlostavljač u ovom slučaju ima i znanja i alate da prati njeno korišćenje interneta, telefonske pozive i putovanja, kako bi znao da li se ona raspituje kako da pronađe pomoć, ili ako je pobegla, gde je otišla.

U retkim slučajevima kada žena skupi hrabrost da prijavi nasilje, policijski i pravosudni sistemi je dodatno viktimizuju. Ona ulazi u zloglasni „plavi zid ćutnje“ – striktno nepisano pravilo između policajaca koji štite jedni druge u istragama. Policija ima i naziv za to – produžetak „profesionalne učtivosti“. Prema rečima Entoni Buza (Anthony Bouza) iz njujorške policije i bivšeg šefa policijske uprave u Mineapolisu, „Mafija nikada nije uspela da sprovede svoju krvnu zakletvu sa žestinom, efikasnošću i entuzijazmom, kako to rade policijski službenici sa svojim plavim zidom ćutnje“.

police officerSve se svodi na to da policija de fakto ima dozvolu da vrši nasilje nad svojim suprugama i decom. I to je globalni fenomen sa kojim se bore porodice policijskih službenika širom sveta, od Montreala do Los Anđelesa, Portorika, Ujedinjenog Kraljevstva, Australije i Južne Afrike.

Ova vrsta nasilja je gotovo nevidljiva javnosti, ali sve dok to ne osvestimo, svi ćemo plaćati visoku cenu. Nasilje u porodici je najčešći razlog za obraćanje javnosti policiji u SAD-u, a dostiže i do 50% poziva u nekim delovima države. Pa ipak, ženi koja preživljava nasilje, a koja pozove 911, u dve od pet prilika pojaviće se nasilnik na vratima. Zvanična istraživanja su utvrdila da policijska odeljenja koja tolerišu nasilje u domovima policijaca takođe ne postupaju dobro u slučajevima nasilja prema ženama u drugim domovima.

Nasilni policajci su takođe skloni drugim vrstama nedopustivog ponašanja na radnom mestu, kao što su brutalnosti protiv civila i nasilje prema kolegama. Kao poreski obveznici, svi plaćamo multimilionske odštete koje vlade moraju da isplate žrtvama u slučajevima policijskih zloupotreba ili nemara. Porodično nasilje od strane policajaca takođe je u snažnoj vezi sa mnoštvom drugih problema – ubistvima Afroamerikanaca od strane policije, seksualnog uznemiravanja nad ženama koje voze automobile na semaforima ili nad koleginicama u službi, i čak, najšire posmatrano, sa rastućom društvenom nejednakosti i potčinjavanju starosedelaca.

I sami policajci su takođe žrtve. Iako ih naše društvo naziva herojima, mi im dajemo malo podrške da podnesu izazove koje podrazumeva ovaj posao. Veliki deo ovog posla podrazumeva imati moć da se kontroliše ponašanje drugih ljudi. Kao rezultat toga, ova profesija privlači ljude koji su dobri u kontrolisanju drugih ili koji žude za takvom vrstom moći – a zatim ih obučava da svoju moć koriste za dobro. Kontrola je takođe glavni pokretač nasilja u porodici. Da li vas onda iznenađuje što je toliko policajaca nasilno u svojim domovima?

Tekst u originalu dostupan na ovom linku:
Police Wife Writes About the “Secret Epidemic” of Police Domestic Violence